Učitelj

230 елитне инат ле агенти енеиеиеленииирвииненени еие ттар

економског и социалног система из натуралне привреде у новчану економију и капитализам, из сељачко-задружног света у варошко и индивидуалистичко „друштво“. Осим својих предавања о Формалној социологији и Социологији религије, С. Јовановић није објавио једно искључиво социолошко дело, али сви његови радови у области политике и права добијају у снази, ширини и објективности, по научној свести коју он увек носи, да су друштвене појаве повезане и изукрштане и да су подвргнуте извесним законима које наука има да открије и објасни. Тиме је он допринео да се потврди и развије научни дух који је услов за социолошки рад и потпомогао својим примером и утицајем да се из круга људи који раде на политичким и правним наукама, издвоје данас носиоци научне социологије и социолошке ориентације у савременим друштвеним наукама код нас. У историографију у ужем смислу социолошке тачке гледишта још нису продрле и она се држи, из специфичних околности, на плану т. зв. чисте историје и методе критичног разматрања извора коју је започео нестор модерне историографије, Руварац. Истина је да смо ми пре рата имали покушаје да се историја схвати позитивније и да се прати у вези са општим друштвеним приликама и развојем, нарочито у радовима који нису увек доследно изведени једног Стојана Новаковића, Чеде Мијатовића и Андре Николића. Али, и у најновијој историографији, у делима водећих историчара националне историје, Станоја Станојевића и Владимира Ћоровића, као и у радовима из светске историје (Васиљ Поповић), постоје тежње да се извуку опште линије развоја српског народа и српске државе и да се према начелима философије историје национална динамика и национална мисија постави као мотор старе и нове српске историје. У извесној вези са овим тежњама стоји Душан Поповић који је у својим књигама О Цинцарима пружио интересантну грађу за разумевање процеса стварања српског грађанства, а у своме раду о Хајдуцима испитивао утицај виолентног и динамичког елемента у стварању наше друштвене средине и српског човека.

Од научних радника млађе генерације који су се образовали пред рат или у новој држави истичу се по своме значају за социологију: Мирко Косић и Ђорђе Тасић. Косић је дао први код нас систем економске социологије и систем опште социологије (Увод у општу социологију), као што је на основу социолошке методе израдио једну интересантну и запажену студију о социалној диференциацији у Југославији. По својим основним теориским схватањима, Косић је присталица Формалне социологије, нарочито њене варианте код фон Визеа. Али, реалистички наклоњен, он не показује ни по постављању ни по решавању социолошких проблема једностраност у методи. Тасић се од правног философа развио у социолога. Један од-најживљих носилаца и поклоника науке и научног рада међу млађим научницима, он је дошао у низу дугих и стегнутих размишљања до убеђења да се политичке и правне појаве не могу посматрати издвојено него у међусобној зависности, не статично него у еволуцији, не једнострано и симплицистички него у сложености и тоталности друштвене стварности. У својим књигама и студијама објављеним на страни и код нас, он све више

ис да аи пр i аљ—а- 1 бе воља — со аде а

А ај во" аи сиса

“la ika. m

и о Aa a