Učitelj

животом и-радом ући у нову државу и престављати у њој значајна имена у једном билансу савремене социологије код Срба од 1918 до наших дана.

Један од њих је Јован Цвијић, неуморни научни радник и талентовани географ Балкана, који је нарочито карактеристичан за процес прелажења из националистичких форми интелектуалног рада ка вишим објективним научним методама. У исто време, он је са својом школом организовао антропогеографска и етнографска испи-. тивања Балканског Полуострва и прикупио значајан материјал нарочито о појавама насеља, сеоба, примитивних облика технике и привреде и психолошког и културног типизирања балканских народа. Али, гоњен својом фином научном радозналошћу и унутрашњом логиком развоја своје науке, антропогеографије, Цвијић је. из сакупљене грађе извео извесне синтезе и излучио поједине правилности и објашњења, нарочито у своме познатом делу појављенем 1918 г. на француском језику Га Реп!пзите Ва!Ккап:аче (српско издање, Балканско Полуострво у две књиге), које улази тиме у ред значајних прилога људске географије. Ово дело није рад једног социолога у правном смислу те речи, али је оно прожето, код овог научника који је осећао међусобне везе и ути-. цаје између друштва и људи и географске и природне средине, многим социблошким и социално психолошким местима и запажањима која непосредно улазе и обогаћују ове научне дисциплине. Штета је само што је Цвијић умро релативно млад и што ова запажања нису вођена једном унапред одређеном методолошком свести коју социологија даје људској географији, и подиже је на степен науке. — Настављачи Цвијићевога рада, Јован Ердељановић, Бор. Ж. Милојевић, Б. Дробњаковић и М. Филиповић савесно врше још увек започете напоре прибирања антропогеографског и етвографског материјала из живота јужнословенских народа, вршећи тако један интересантан и користан рад који ће будући социолог искористити за своје синтезе и законе развоја јужнословенских народа. У извесном смислу независно место према овој школи заузима одлични познавалац етнологије, Тихомир Ђорђевић, који је пружио низ драгоцених етнографских података из културне историје Срба (збирка: Наш народни живот). У блиском додиру са социографијом и социологијом стоје интересантни радови М. Влајинца о социјалном значају самопомоћи на селу (Моба) и о друштвеном пореклу и карактеру народног фолклора.

Други значајни научник чија делатност иде од почетка 20 века и протеже се до наших дана јесте Слободан Јовановић. Политички историчар српскога народа у 19 веку и први брилијантни теоретичар државнсга права, он је у многом погледу задужио социологију код нас, у почетку као један од њених ретких познавалаца у нашој средини а данас као један од њених предавача и поборника. Из његове познате књиге, О Држави, политичке граматике многих наших правних генерација, већина од нас је добила прва назирања о значају и потреби социологије за правна и политичка изучавања. Његова дела из политичке историје су у исто време објашњење стварања српске државе и добивања свести код српског народа о себи у борби са деспотизмом, као и опис преображаја