Učitelj

:за децу крупних писаца, који су оставили приметне трагове и у општој литератури, наиме Д. Н. Мамина-Сибирјака, К. М. Стањуковича, В. И. Немировича-Данченко.

Д. Н. Мамин-Сибирјак (1852—1912) заузима у руској литератури за децу нарочито место. Он је ушао у њу из опште књижевности захваљујући једном случају. После смрти своје жене остала му је кћерчица, коју је морао васпитавати, и он је схватио да деца имају потпуно други свет, своје интересе, туђе већини одраслих и своју претставу о околном свету. Сибирјак је умео да уђе у тај свет и да гледа дечјим очима. Тако су се појавиле чувене „Аљенушкине бајке“, надахнуте правом поезијом, уистини класични производи руске литературе за децу. Онда су штампане „Бајке и приче за децу“, без јевтинога морала и сентиментализма. У овом зборнику сабрана су бисерна зрна пишчевога стваралаштва: „Стари врабац“, „Мед"ведић“, „Тврдоглави јарац“ и др. У овим причама писац је био оригиналан персонификатор: овде звери и животиње живе, говоре и делају тако, како они уистини и чине, без сенке измишљотина, без не„зграпних ситуација. У бољим својим причама овога жанра, Сибирјак се диже до правих висина уметничкога стваралаштва уз помоћ најпростијих начина. Таква је, на пример, његова познија прича „Није моја ствар“, коју ја сматрам за једну од најуспелијих ствари у руској литератури за децу. Рођен на Уралу и његов добар зналац, Сибирјак даје низ нацрта о уралском животу („Бело злато“, „Драги камен“, ти др.); црта живот и нарави бакширског села, које се сакрило у огранцима Урала (Кара-Ханим“, „Ак-Базат“). Од Урала, Сибирјак прелази на опис живота несрећне петроградске деце са дна („У каменом бунару“) или ученика у радионицама оних мајстора који су изгубили лик човечански. Док је М. Сибирјак добродушно-хумористичан у својим причама за малу децу, његове приче за децу, која "имају очи да виде неправде живота, обојене су тугом.

К. М. Стањукович (1844—1903) је једини писац мора и морскога живота пре револуције. Море, поморац-морнар и брод са 165 _дрилима, то су главне теме његових многобројних прича и два крупна дела: „Историја једнога морнара“ и „Око света на Коршуну“. Ста_њукович стално показује своме читаоцу хероја-морнара. Јучерашњи орач, данас је готово прави морски вук. У души му постоји туга за "родним селом, за комадићем своје земље, али на палуби лађе он се мушки бори с морем. „Руски морнар је злато. Он је пун смелости, самоодрицања и издржљив и за малу љубав плаћа строструко“, каже Стањукович. Упоредо са херојством морнара, Стањукович издваја "чудновату правичност, простодушност, добродушност и доброту рускога сељака, који се оденуо у морнарско одело. Такве су његове "приче: „Максимка“, „За мршавка“, „Човек избачен из лађе“. У привлачним цртама, с којима Стањукович описује рускога морнара, "многи испитивачи су склони да виде у томе утицај народњачких тенденција. Странице посвећене опису живота морнара код Стањуковича, најсветлије су и дубоке по своме друштвеноме значењу. Писац даје могућност да читалац схвати, да су тешки услови морнарске службе одређени државним стројем. Неправде тога строја, писац је "изобразио врло талентовано и јако. „Око света на Коршуну“ аутор „описује пловидбу око света; ту је описан поморски живот са свеко-