Učitelj

детом велика питања класне борбе, социјалистичкога изграђивања и" борбе с природом, 3) мора поступно откривати детету околни свет и у њему васпитавати својства и црте социјалистичкога човека, 4) мора помагати да се „мали совјетски народ“ увуче у социјалистичко изграђивање, у друштвени живот око њега, и 5) мора деци сугерирати чило и радосно расположење. Совјетска књига за децу је, дакле, тенденциозна књига. У том погледу она јако личи на своју претходницу, стару морализаторску књигу пре револуције. По теоричарима совјетске књиге за децу тенденциозност је у дечјој књизи. потпуно природна појава. „Свака уметничка књига је тенденциозна, тј. она, откривено или скривено, тежи да оствари одређени циљ и служи, отворено или скривено, интересима оне класе чији је претставник дати писац. У дечјој књизи тенденција „морал“, много је откривенија него у уметничкој књизи за одрасле.“ Ово је, између осталих, дивно схватио В. Мајаковски, који је у својим књигама за децу „тенденциозност“ развио до крајњих граница и „морализира“ потпуно отворено.

9. Револуционарна књига за децу

Револуционарна књига за децу, по датој „наруџбини“ мора: „показати детету класну суштину догађаја, који се око њега збијају и приволети га да схвати законитост историскога процеса, мора. истаћи јасно класни садржај целокупне историје човечанства, пробудити у детету револуционарну пролетерску самосвест, осећање колективизма и патос активнога учешћа у околном џиновском изграђивању и проширити видокруг дечји до схватања интернационалнога значаја револуционарне борбе пролетаријата“...

Још у 1926 год. изашла је књига песама Ј. Гралице: „Дечја. интернационала.“ Она почиње са позивом совјетској деци да журе у комуну, „град Лењинов“. У 1928 год. Н. Ј. Агнивцев штампао је књижицу о истој теми: „Разнобојна деца“; у њој је на право интернационално вече скупио „Црнца, Циганина, Јапанца, Јермена, Лезгина, Грузина, Француза, Индуса, Тунгуза, Зулуса итд. У закључку аутор нагони сву ову децу да са трибине прогласе целоме свету: „једногласно захтевамо: да се нико по кревету не ваља, да се свакога дана сви умивају, нико да не плаче, да се нико не мази и нос да не чачка“. Међутим, већина „револуционарних“ књига описују живот и нарави — у бољем случају живот радника и невољника, па аутори воле да говоре о невољницима класно неопредељеним, што нарочито љути совјетску критику.

У броју књига о револуционарном покрету у Русији не могу а да не привлаче пажњу књиге, које су написане за децу о Лењину. Само књижице 3. И, Лилине („Велики учитељ“, 1924; „Наш учитељ Лењин“, 1924; „Лењин и млади лењинци“, 1925; „Живот В. И. Лењина“, 1926; „Мали Лењин“, 1929), писане у условном иконолисном стилу, говоре у суштини о Лењиновом раду, али су изложене сухопарно и безбојно. Сва остала литература о Лењину је сиромашна и бајковита, без мириса чаробнога. Школске читанке доносе приче о детињству Лењина. У њима се црта примерно дете („Увек је учио лекције“, „никада није цепао књижице и прљао свеске“, „увек је-