Učitelj

С. Маршак (1887) написао је прву књигу за децу 1928 год. („Деца у кавезу“). Маршаково стваралаштво, као у жижи, скупило је све вредности веселе књиге. По звучности стиха и изразу ритма, пунога динамике, Маршак се може упоредити са Чуковским. Он користи и фолклор („Јуче и данас“, 1925) и антропоморфизам („Како је ренде начинило ренде“, 1927) и фантастику („Сладолед, 1925), али никад није у власти манира, већ поседује богату културу стиха. Супротно Чуковскоме, Маршак не воли „превртаљке“ и „бесмислице“: он је врло реалан, чак просушен. Хумор постиже или игром речи, пародијом, иронијом или сугестивном анегдотом. Дете је врло осетљиво на речи, оно воли игру речи, као игру лоптом, оно речи понавља, мења, „огледа им укус и тесно се с њима везује. Дете воли игру речима, понавља запамћене обрте и неочекиване реченичне шале. Све то дивно разуме Маршак. У његову „Пртљагу“, који је доживео много издања, понавља набројане ствари у пртљагу једне даме и то набројање се деци јако донада: кад им се чита ова књижица, она с нестрпљењем очекују понављање и у хору то захтевају. У свима значајним књигама С. Маршака постоји одређена дидактичка тенденција, али „морал“ се не натура у готову облику, већ долази сам од себе. Тенденције његових прослављених ствари („Мајстор-квариш“, „Пошта“, „Јуче и данас“ „Одред“, „Како је ренде начинило ренде) могу да се одреде као тенденције љубави и поштовање према раду, на првом месту, физичком који производи материјалне вредности, јер по својствима свога дара Маршак је најјачи у опису ствари у њиховим материјалним реалним везама. Маршак учествује и као уметник у илустрацијама текста, па се тако добија органско јединство графике и текста, што је врло карактеристично за све Маршакове књиге и апсолутно неопходно у књизи за децу уопште.

Готово сва литература за најмању децу у совјет. Русији претендује на то да буде весела. А. К. Покровскаја, врло чувена теоретичарка књиге за децу, подвлачи да је „типично настројење такве књиге, настројење животне радости, често шаљиво и будаласто“. Као што је познато, врло лако је изазвати смех у детету; ако је оно здраво, оно само очекује повод за смех. Међутим, језик је наслабије место у читавом низу садашњих писаца за децу. Дечје веселе књижице од С. 3. Фјодорченка, В. А. Каринскога, А. Л. Барто и др. шарене се од многобројних понављања фраза: мјау-мјау, чиви-чиви, ме-ке-ке, ух-ух-ух, пих-пих-пих, топ-топ-топ. Пишу се и издају књиге, које спољашњим атрибутима изазивају смех. Често комично служи за дидактичке и моралистичке циљеве. Актуелна тематика и социјална наруџбина често покривају немоћ писаца у погледу сижеа и стила („Два унука и шећерна наука“ од Н. Ј. Шестакова, „Ваздушна пушка“ Н. Ј. Агнивцева). У покушајима да се изврши приближавање жанру социјалне сатире, обично се искоришћује фантастична бајка, која се сматра нарочито подесном за изображавање сложених људских односа (М. Андрејев, В. Протопопов). Многи писци показују пуно непознавање дечје природе и дечјих потреба. Треба рећи, да совј. критика води упорну борбу са занатлијом, који пише књиге за децу и од њених стрела страда и груби комизам писаца врсте М. Андрејева, као и хладни и неукусни стихови песника

44%