Učitelj

производи, који припадају пре одељку револуционарне и агитационе литературе.

Како се разрађује главна тема о пионирима, може се судити по Н. Богданову, најтипичнијем писцу, који се специјализирао у белетристичкој илустрацији у законима и обичајима пионира („Пионир у селу“, „Странка слободне деце“), авантуристичкој причи („Пионирски поход“), изображавању веселих догађаја на животном пионирском фронту („Три бегунца“, „Пропали логор“) и чак у драматизованој причи психолошкога карактера („Зиновјев Чумазеј“ у зборнику „Тавански ђаво“). Богданов не даје карактере; његов пионир је лутка са етикетом и он о њима прича готово онако исто, као што је Чарскаја причала о својим лепим плавокосим принчевима. Његови писнири говоре неким апстрактно-програмским језиком, који је лишен ма какве конкретности. Рад пионира је непрекидни поход из победе у победу. Довољно је да дечко пионир изговори беседу и сељаци се одмах просвећују светлошћу новога разума; довољно је да одред пионира пробави неколико часова у тунгуском селу, па да Тунгузи одмах напусте своју шаманску веру. Пионири откривају завере, спасавају село од пожара, гоне медведе електричним фењерима и врше друге не мање важне подвиге. Морални проблем не интересује Богданова... „Метраживачи корова“. И. П. Грјазнова (1929, 1931) изграђена је на конкретном материјалу; авантуристички сиже има трагове утицаја псеудо-револуционарне романтике; уметничка средства пишчева нису велика, језик је небрижљив, али књига је ипак корак напред, кад се упореди са радовима Богданова. „Пионири на мору“ (1980) од П. П. Гаврилова цртају узајамне односе пионира и комсомолаца, говоре о неким нејасним тежњама пионира према екзотици, 0 њиховом незадовољству са свакидашњим радом. Књижица О. М. Шварца „Слет“ (1930), једно време врло популарна, претставља просто причање о московском слету пионира. Прича Г. Е. Замчалова „Срећни град“ (1934), не без талента написана, црта живот градских и сеоских пионира.

Селу у совјетској литератури за децу посвећено је много ствари, али већина је натмурена и одражава само кривудави пут совј. сеоске политике и не даје претставу о животу села у условима потпунога преустројства старих односа. Прича И. Е. Вољнова „Тако је било“ (неколико издања) и сада остаје као једна од најјачих књига, али она даје слику рускога села пре револуције. Књига А. А. Демидсва „Вањкино детињство“ (неколико издања) садржи богат материјал о животу, црта забаве и радове сеоскога детета. Обе приче су написане протоколарно и сухо и нису много познате. О изврсној књизи А. С. Невјерова „Ташкент град хлеба“, која је била раније омиљена књига совјетске деце, пре него што је доспела у списак препоручених књига, говорили смо раније. Наглашавам да пред овом књигом бледе и изгледају смешне десетине других књига о ужасима гладнога села, а да не говоримо о томе, што је Невјеров створио живи лик сеоскога детета. Он је готово физиолошки описао глад и смрт са дечјим схватањем живота. — Ова три писца губе се у мору поучних прича и причица написаних да одговоре захтевима дана. Типичан претставник ове литературе је П. И. Замојски. Свака његова прича је као нека илустрација на плакати са дидактичком