Učitelj

временим материјалом, и да одговара социјалној наруџбини, изгледа да је решила Н. В. Дмитријева у приповетци „Гој Даљбак“ (1920), која се стално прештампава и, према одзиву критике, она се јако допада пиониркама и ученицама — активистима. Радња приче се дешава у Норвешкој. Млада радница се заљубила у сина богатога фармера. Основна нит приче је конфликат између личне оданости и класне свести јунакиње...

Изван оцртанога круга има много тема, које нису везане са новим формама живота и свакодневним потребама. Ове теме је започео у совј. литератури Б. С. Житков. Слон, мајмун, историја под водом и над водом, циркуски живот, потапање лађе и др., — све ове теме Житков развија на старом материјалу, у старој интелигентној породици, у заводу пре револуције. Чак и где се дотиче животних страна совјетске епохе (,„Удав“, 1928), те стране нису на првом плану. Један од најбољих приповедача руске литературе, Житков говори с дететом озбиљно и о озбиљним стварима. Он је без сентименталности и неће да огради дете од живе стварности. Море је, по њему, стварно зло (зборник „Зло море“, 1924). Рад тражи од човека напрезања и открића (,„Дрводеља“, 1927), а понекад је необично тежак („Чичица“, 1927). У претстављању трагичнога-он је кратак и прост („Над водом“, „Марија и Мери“, 1929). Језик му је свеж, само има доста нових револуционарних наноса, зато се не чита увек лако. ;

12. Историска приповетка

Историска прича није се јако развила у совј. литератури за децу, вероватно зато, што се и сама историска наука до последњих дана само трпела у СССР, после жестокога похода који је против ње предугео М. Н. Покровски, Две-три десетине списа ове врсте, који су издани за децу и омладину, написани су у фактичком смислу, према узакоњеној догматици; уметничка синтеза и пишчева филозофија обично се тек назначују. Несумњиво је, да су готово сви писци историских приповедака претрпели утицај Ј. Тинјанова, који је, као што је познато, створио тип испитивачкога романа. У грађењу овога романа писац, слично научнику, одабира изворе, процењује их, доводи у ред и обрађује, углавном се потчињавајући истини факта, који за све време држи на узди стваралачку пишчеву интуицију. Неки писци (Л. С. Савељев, Б. Ј. Бухштаб) пишу своје ствари на принципу монтаже, можда, подражавајући В. Вересајеву.

Већина приповедака описује револуционарне покрете и патње угњетаваних народних маса. Гуђој прошлости посвећене су књиге. В. Јана: „Феничанска лађа“ (1931), А. Феличе (Л. Јамшикова): „Црвени Хамсин“ — из живота старога Египта, неколико издања, „Под Гарибалдијевом заставом (1930), Н. Венкстерна: „Под зидовима замкова“ — из историје Западне Европе ХП века (1929) — рђава ствар и показује пишчево незнање.

Од домаћих тема највише су разрађене пугачевштина, устанак декабриста и има неколико књига из историје Московскога царства, смутње, из времена Петра Великога, Јелисавете и кметскога права. Радови Т. А. Богдановича („Суд над чаробником“, 1930) изобличавају савесно изучавање извора, али тежња да се изнесе дијалог, који