Učitelj

и карикатура. Присталице психоанализе виде неко откровење у Фројдовој констатацији, да нема квалитативне, него једино градуелне разлике у психичкоме животу неуротичара и нормалних људи. Али то је Пјер Жане утврдио пре Фројда, са много више осећања мере и укуса од њега. Ваља још напоменути да болесници од хистерије и опсесије-неуроза које се, по Фројду, могу извесно излечити његовом методом, — постају још неурачунљивији после подвргавања психоанализарању, као што је масом примера потврђено. Лечење хистеричних пациенткиња обично се завршава њиховим заљубљивањем у психоаналитичара, и компликацијама које око тога настају. Тако чувено „пренашање“ ове терапије најчешће има зле последице. Сам Фројд се не устручава да испољи своју нарочиту наклоност према хистеричним женама, које су, у осталом, његове најверније обожаватељке.

Кад се све ово узме у обзир, не треба се чудити што је психоанализа била примљена са антипатијом и негодовањем у Немачкој и Француској, земљама где се зна шта су научне методе и научно верификоване теорије. Међу масом Фројдових противника у свима земљама има угледних психолога. Да поменемо само Цијена, Шарлоту Билер и Шпрангера, поред многих других.

Успеху психоанализе, који управо има вид моде, бесумње су јако допринели блазирани, дегенерисани и декадентни литерати, који су Фројдове резултате прихватили и распирили их у својим списима. Поред тога што људе привлачи чисто порнографски смер многих детаља психоанализе, за нагло разграњавање овога правца постарала се и моћна, непромашиво организована реклама, која је у стању да наметне необавештеноме и за сензације најпријемљивијем свету све што усхте. Али се никад не сме заборавити, да ово учење највећи број озбиљних научника или потпуно игнорира, или апсолутно одбацује, или се према њему крајње резервисано држи. А мора се рачунати и са неоригиналношћу полазних тачака Фројдових истраживања. Ми смо већ указали на његово позајмљивање из Бројера, Жанеа, Шопенхауера и Хартмана.

У недавно публикованој књизи Натприродна посредовања еминентнога францускога песника, романсијера и есејисте Мориса Магра, налази се у једној глави овај зналачки и са најутанчанијом романском духовитошћу дати осврт на апсурдне Фројдове поставке, које је одушевљено прихватило мноштво нашег етички пометеног

западнога света. Навешћемо из њега неколико карактеристичних. реченица.

„Од пре педесетак година, захваљујући професору Фројду, психологија — како човека, тако и света — коначно је изгубила своју тајанственост. Фројд је открио потсвесно... Од потсвесног Фројд је начинио Бога, човековога Бога... Назвао га је либидо.

Либидо све објашњава. Ми у себи носимо свога Бога таме. Та тама је тама похоте. Мако тама, она види, управља нама, опредељује наше поступке и проузрокује наше болести. Деца, зрели људи и старци, распаљени су огромном непрекидном полном жудњом. Фројду и његовим ученицима чак изгледа да је та жудња нарочито уочљива код веома мале деце. Осамнаест месеца је критично доба,