Učitelj

важности, он расправља и о тугаљивим случајевима, који се обично прећуткују и обилазе. Једно такво тугаљиво питање за педагогику васпитања у породици је и то, кад се обудовели отац с малом децом жени и кад жена доводи у кућу своју децу од првога мужа и нову изроди у другоме браку. Поступање према деци мења се и обично затечена деца изгубе родитељску љубав и благост, па се код деце јавља суморност и неспокојство. „Опоро поступање, по Аџићу, није прави лек против суморности“ која. се појавила код деце, која су изгубила праву мајку. За ту „болест“ треба и благости и родитељске милоште. „Детету треба милости, родитељске љубави, благости

О маћехама и пасторцима има много прича у нашем народу и однос њихов је велико васпитно питање ма какве социјалне прилике владале. Тога питања Аџић је био потпуно свестан. „Друга је жена, цитира он д-р М. Јовановића-Бомбајскога, природна супарница првој и тешко да ће јој и у гробу опростити што је негда уживала њена права“. Зато Аџић захтева од обудовела супруга да се жени „не поводећи се по срцу, већ по разуму, не по сујети, него по потреби“

и ставља на срца маћеха да се брину „о својим пасторчићима као о својој рођеној деци“, јер то „налажу и дужности и заповести Божје“ (Јадниче). Истиче, дакле, етику дужности над психологијом осећања.

Ставове правилног васпитања у дому Аџић подробније развија и на другим примерима, који су обојени некако и психоаналитички. Децу не треба једити, дражити и задиркивати, „јер нема ничега смешнијега, него кад се стане дете озбиљно срдити због неке ништавне ствари.“ То значи „чемером заливати“ дечју душу; то је циганско васпитање у рђавом смислу те речи. „Ко хоће да живи у свету и са светом, мора бити добар и питом“. Васпитач, то је и Спенсер тражио, мора васпитавајући своју децу радити на властитом васпитању (ДЦиганско васпитање). О томе је и А. Н. Острогорски, руски педагог рекао ово: „Оправдано се-каже, да васпитавајући друге, ми пре свега васпитавамо и саме себе, јер дечје присуство често служи као узда којом зауздавамо нашу распуштеност и неуздржљивост, а тако исто и размишљање и рад, да се у живот унесе што више реда и задовоље разне потребе како материјалне, тако и духовне.“

Аџић се бави и питањем „љубави заљубљене деце“ (Заљубљена деца), која ни у зрелијем добу не ишчезава, већ излази из потсвести и почиње „тињати, па горети, па пламтети, па буктати као страшан пожар, који прете да све сажеже, прождере.“ У таквим случајевима доцније се дешавају читаве драме и трагедије и то све због несмотрености родитеља, који деци од најранијег доба сугерирају идеје, које нису за њих и које нису приступачне њиховоме схватању. Аџић је категоричан у просуђивању тих појава, па каже: „Ах, како се и сувише често веселе комедије на појутарју човекова живота свршавају као жалосне трагедије на повечерју главу!... Стога прави васпитач мора стално бити на мртвој стражи, увек на опрезу, непрестано промишљајући о сваком дечјем поступку: какве ли ће последице повући за собом у зрело доба, кад се ови садашњи утисци, очувани у души, буду стали мешати у ондашње мишљење, осећање и делање“.