Učitelj

сијечимо, није мени дангубити. Пак се довати за мач, а зашкрипи зубима. |

Укрцају се сваки у свој чуњи завезу по крми. Кад допру к острвцу, скоче оба једнак на крај, а Кањош отисне свој чуњ до краја. — „Шта чиниш — каже Фурлан — што отури чуњ, јеси ли при себи>

— Не требају нам два, одговори Кањош, ја ћу се твојим вратити; а теби већ не требају ни чуња ни коња; ти си своју чашу испио.

Препаде се Фурлан, пак ми стаде причати колико је јунака посјекао и убио.

А Кањош њему: — Мучи, рђо, ти нијеси јунака јошт ни видео, камо ли га убио, него баци ту палошину да ти вежем руке наопако, да те водим дужду, е да ти се смилује и да ти опрости кад те таква види.

— Прођи се белаја и боја — додаде Фурлан — него хајде под мој шатор да ручамо, а вјеруј ми, незнана делијо, тај дужд, за кога ћеш гинути, једнаки је душманин и мени и теби, пак те жалим гдје те ђаво нанио да ти попијем ту праву крв“ (1, 166-7).

Млетачко је схватање да се Кањошево јунаштво може купити и платити новцем. Све је у њих за новац. Мамон им је једини бог. Победилац над Фурланом — Кањош, чиста и светла лика захваљује на новцу, неће он дуждево злато, ни дуждову кћер за награду. „Јер (вели Кањош) ако се злато из скриње диже а не меће, то би благо брзо нестало: брзо бисте јој дно виђели“ (5, 169). Он још баца у скрињу дукат од своје сиротиње. Неће он дуждеву кћер јер чува завет свога краја и обичај своје општине „да се свак жени у своме јату и тако чувамо поштење нашијем сестрама“ Хоће Кањош нешто друга, оно што одговара жељи његова краја, његова народа иако је потлуно свестан да је „камена погодба с јачијем“ (1, 163); он тражи да се не узима царина од његова краја, ни морнари и да се поштује слобода. Млетачки сенат одреди једну зону у Млецима, један део пристаништа: 3

»да се довијека назива „славонскијем тргом“, Ја пуа дер! зјауоп!... Но те су наредбе и ти прописи трајали колико мачки муж. Име трга Млечићи преокрену у ниско и подло — пуа деј зсћауол; а мало помало уведу царину и почну узимати морнаре, не пазећи ни на погодбу ни на ријеч, Кањошу задану. Зато и остаде у народу пословица, која се и данас спонаша: Како су чинили, тако су обршили“ (1, 170).

Два су пола у мерењу поштења: с једне стране Срби, с друге Млечићи. Нема „народа на свету тврђега у заданој вјери што српскога“ (1, 107). Млечићи су вероломни. Народи, по Љубиши, морају бити осетљиви у мерењу правде и поштења, јер најважније је народно поштење: оно брани народ од дегенерације и пропадања. Зато Љубиша кроз уста једнога Паштровића каже млетачком провидуру: „Тање су наше теразије на које мјеримо поштење народно“ (1, 102).

Љубиша пропагира чување чистоте своје расе, свога соја и устаје против антрополошког мешања, јер мисли да се на тај начин најбоље чува оригиналност националне културе. У причи Скочидевојка каже и ово:

„Ако се почнемо сватити свијетом, помијешаћемо крв, скршити