Učitelj

старинску лозу, унијети кукољ у пшеницу, испрекидати жице које нас вежу са старином... Сој и чојство, све нам ће се преокренути, доћи ћемо до изрода. Ако ти данас узе цуру туђицу, до године ће их се у нас педесет удомити, и наше сестре и кћери сиједе плести“ (1, 188).

Љубиша се нарочито буни против механичког пресађивања туђе културе и критикује оне који буду неко време у иностранству и отуд хоће, по сваку цену, да пренесу туђу културу на наше национално тело без икаквог њеног органског развијања у нашој средини. То су обично они, који најмање схватају дух и смисао културе. Љубиша хоће да се чува културна оригиналност нашега народа. Заштита српске самосвојности и оштра критика млетачке културе, која грубо и непромишљено преноси у наш народ западне обичаје, навике и начине живота, нарочито је изнета у приповеци Лакше је поповати него кнежевати. Љубиша кроз Вука Дојчевића каже за такве малоумнике, да се често послати на „море“ да уче књиге врате и „донесу дома врећу закучица“ (П, 112). О томе доносимо одломак из једне ЈЉубишине приче:

„— Био је у Котору грађанин, који је имао жену и сина, своју кућицу и дућан, нешто брода и винограда и живео као бег на Херцеговини. Враг му научи жену да му на његов имен-дан дарује цревље златном жицом везене, да их по кући носи, око којих је цијелу годину крадимице од мужа радила. Кад Панто обује цревље, види да му их хаљине кваре и да гаће од раше не пристоје везенијем цревљама. Зовне шавца, да му кроји свилене и свитне хаљине, и оне везеним украсом. Кад Панто навуче рухо, спази да му је домаће покућство сиромашно според нове ношње, те наручи у Млецима најлепше ствари, да кућу нагизда; а кад ново покућство изреди по тијесноме и нискоме стану, видје да му дом помрачи покућство, тад обори кућу до темеља и огради на истоме намјешћу другу вишу и пространију. Кад доврши грађевину и пореди по кући уресе, видје Панто да је све лијепо и добро, нб да му нема ко хвалити гизду, као (опрости Боже!) Створитељ, што је створио земљу, накитио и одио, најпослије створи чогека, да му дјело хвали. Стаде Панто да купи пријатеље и знанце на гозбије и на пића, да му се диве и славе дику,. јер је гостију стара навада да домаћина хвале и преузносе, како би му платили част и навукли га да их опет почасти. Уз тај понос занемари рад, задужи се, и непуне три године пропане са свијем халком..

__ Овако би се догодило, мој попо, и нашем бану, кад би претворио Зету у Млетке а Зећане у тебе“ (П, 234-35).

Будитељ националне свести нашега народа Далмације, Љубиша је на основима тамошњег народног живота и дубоког појимања његове прошлости градио свој национализам и свој став према дегенерисаној млетачкој култури, пуној мрачњаштва, жестокости и пакости. Кроз Љубишу, као кроз неки канал, почела је да буја дуго успављивана и у потсвест потискивана самосвојност нашег тамошњег народа. Он није утописта и фантаста, већ трезвен човек који јасно-