Učitelj

детету руку, нити ће употребљавати издубљена слова, него ће настојати да потстакне ученика на све новије и новије иницијативне покушаје, наглашавајући непрестано успешан циљ а не координацију покрета. Слично томе и схватање ограниченог значаја подражавања (имитације), што су утврдили Торндајк и „гешталтисте“, из. основа и битно мења дидактику на елементарном и средњем ступњу.

Али је такође потребно повести рачуна и о резултатима генетичке психологије, у којој су старије студије Штернове (5гегп) доцније допуњене и замењене истраживањима Уатсона, Билера (Ви ег) и његове жене, Пјажеа (Piagel), Вернера (Мегпег) и других испитивача. Познавање основних особина дечјег опажања (конкретизам и глобализација) има велики утицај на целокупну наставу између 6 и 8 година и на васпитање слабомислене деце. Пјажеове студије о дечјем говору и дечјем мишљењу које су утврдиле његов егоцентризам, прекаузалитет и рационалистички реализам дале су на сличан начин потстрека за реформе у модерној дидактици, да наведемо још тај пример који потврђује значај генетичких испитивања.

Али највише, дабогме, утичу у појединостима на дидактички рад специјалне студије дечјих реакција и реакција одраслих људи при учењу појединих предмета, а нарочито тзв. тривија.5) Јудова (Јида) основна дела „Сепе с Рзусћојору Гог Теасћег5“ (Генетичка психологија за учитеље) и „Psychology of High School Subjects“ (Психологија средњошколских предмета), писана већ са функциовалног гледишта, значе истински преокрет у гледању на дидактичке проблеме, док су Мојманова (Мештапп) „Предавања за увод у експерименталну педагогику“ („Уопезипреп 2иг Еп ћгипа !п Фе experimentelle Paidagogik") у многоме само утврђивала стари пе-, дагошки правац. Данас има учитељ на расположењу небројене стручне студије о читању, писању, рачуну, цртању, музичком васпитању, о језичној настави и настави реалија -—- чији су резултати прикупљени код Фримена (Егеетап), Чемберса (Chambers) и друтих психолога. Органска дидактика користи се разним тим студијама које су указале на саму суштину дечјих реакција у различитим школским ситуацијама.

Прави смисао идеолошке реченице: настава се заснива на прирођеној ситуацији и прирођеној реакцији далеко премаша уски оквир натурализма. Није реч о томе, да дете само брже и лакше научи извесно градиво или вештину, није реч о педоцентричком принципу, већ о томе да сваки васпитни субјект ради сам на своме образовању, да сопственим радом ураста у смисао свог социјалног послања. Неприрођена, дакле лажна ситуација спречава ту активну слободу, баш тако као и натурена реакција која је по својој правој природи механичка. Учитељи који не марс за овај принцип, већ настоје само да што је могуће пре и под сваку цену „науче“ децу, можда су спретне занатлије, али нису васпитачи. Неисправне ситугције изазивају и неисправне реакције, али истовремено удаљују

5) Тривиј овде значи: писање, читање и рачун. Прев.