Učitelj

родитеља са наставницима и васпитачима њихове деце, са школом. А на првом месту ту треба да буде што чешћега и продубљенијега додира и сарађивања једних с другима — путем родитељско-школских заједница, конференција и предавања, као и путем брижљивога рада на испитивању породичних, станбених и друштвених прилика под којима живе школска деца.

Отуда је, дакле, потребно да се путем тога што тешњега и срдачнијега општења и сарађивања између дечјих родитеља и саме школе, као и путем општега и духовнога уздизања најширих народних слојева на виши културни ступањ живота — што боље духовно оспособе дечји родитељи за вршење својих родитељских дужности према деци.

А исто тако ту се имају да доведу у пуну хармонију захтеви, тежње и идеали нове, савремене школе, као радне и животне заједнице, са самим животом и стварним, друштвеним потребама и циљевима како дечјих родитеља, тако и саме заједнице, у којој живе деца и за коју се та деца имају спремати и васпитавати.

Само, дабогме, у многим земљама школа и школска настава нису, из ових или оних разлога, још на идеалној висини савремених педагошких учења, тежњи и захтева за васпитањем деце у духу и смислу школе рада и животне заједнице. Отуда се, дакле, свуда ту имају свеколика друштвено-педагошка и школска настојања дечјих родитеља и свих школских и педагошких радника упућивати и продубљивати у правцу свестранога рада на спровођењу пуне школске реформе.

Све се то има ту упућивати у том правцу због тога, што та школска реформа има, с једне стране, да пружи и зајемчи детету садашњице друштвенога живота пуно право на слободан развитак свих његових животних и духовних сила и диспозиција.

А с друге стране, та школска реформа обрађивањем и продубљивањем свеколикога свога духовнога и морално-васпитнога садржаја има да одговори друштвеним и духовним потребама и задацима самих дечјих родитеља. А тако исто она има да одговори и општим народним потребама, циљевима и тежњама саме заједнице у данашњици друштвенога живота.

Треба, наиме, признати чињеницу, да ће под старом, чисто ауторитативном школом, чак и оно дете које је било објективно најбоље упућено и васпитавано у родитељском кругу, морати нужним начином у већој или мањој мери да пати и да рамље и у духовном и у душевно-моралном погледу. Ту ће, наиме, бити знатно спутавана и угушивана како детиња слобода делања и кретања у смислу саморадње, тако и детиње природно право на пуно изживљавање и продубљивање свих његових индивидуалних сила и способности у позитивном правцу и смислу потврђивања његове природе и развијања његове воље.

Отуда ће ту, дакле, свака мера строгих наредби, претњи и казни морати нужним начином да уроди тиме, што ће се код нор-