Učitelj

вило се преторијанство и диктатуре разних облика, када су највећу улогу играли баш чауши из песме „Урош и Мрњавчевићи“, од чије самовоље су у црно завијене и црква протопопа Недељка и многе ојађене мајке, јер њихови синови нису имали физичке снаге Краљевића Марка.

За изражавање таквога живота није довољан хумор изражен у слабим сликама без социјално-психолошке дубине, није довољан трбушни смех читалаца и гледалаца таквих комада на позорници, већ је неопходна сатира. Писац треба да приђе таквом животу са одређеним идеалним захтевима и да, оцртавајући такав живот, изрази негодовање, да јасно покаже свима оне јазве живота, које изазивају то негодовање. Генијални песник то чини у име правичности, човечности, морала, части, да читалац одмах осети у души својој то, што осећа и писац, и да се увери да пишчево негодовање није плод неке личне његове злобе, већ израз жеље да људи постану бољи и да њихов живот буде у складу са идеалима.

Такав је био писац Радоје Домановић, који је својом „Страдијом“ и показао начин шибања мана нашега политичкога и друштвенога живота.

У вези са политичким животом је и наш друштвени и породични живот. Људи одвојени од простога народа играју улогу интелигенције, без виших идеала и осећања грађанске дужности подешавају се према сваком режиму, као црви према свакој лешини. Они лако истисну из друштва интелигенцију слабе воље и неспособну да се жртвује за велике идеје. Они. јој наметну своју вољу и власт, а високо осећање родољубља искористе за лично уживање и богаћење. При чему сваки покушај протеста против таквога 30-' олошкога схватања патриотизма, они обележе код режима као антидржавно иступање. И тиме, наравно, везују друштвени живот са политичком страном режима. Зато стварно и не постоји друштвени живот; људи ума и знања, људи савести отстрањују се од суделовања при изградњи друштвенога живота и осуђују се да само посматрају и одобравају како се газе грађанска права и како се шири кафанска култура, јер је политички живот створио душевне робове, који живе трбухом, а не идеалима. Кафана је најподеснија за режимске циљеве и за стварање такве „интелигенције“: ту се под тајном присмотром режимских повереника најбоље гуше идеали у дуванском диму, у страху да те ко не чује и не продре у твоју душу, нехотице слушаш или улазиш у празне разговоре и навикаваш на један празан, безциљан живот или постајеш штетан шићарџија.. Такве „интелигенције“ и тако званих пословних људи, који стварају све то и улазе у такав живот, толико се намножило у нашим варошима, да је скоро свака друга кућа кафана. Поље решавања друштвених питања, стварања бољих социјално-економских услова живота као да је опустело; а то се види и по томе, што по улицама видите читаве гомиле голе, босе и јадне деце, које бесциљно лутају, често од глади краду и навикавају на живот, који је опасан по друштвен поредак и морал. Нема грађана који би вршили своје грађанске дужности и радили на томе, да се та деца науче занату и да се спреме за лепши и бољи живот; свако очекује да то