Učitelj

научном анализом, имају значаја само у целокупној делатности а не у изолираности, јер су баш у својој функцији условљени целином понашања. Као што се интерес не може оделити од делања, хтења, од схватања ситуације и других психичких функција, тако се не може ни његова психолошка манифестација оделити од предмета за који је интерес везан. Целокупно понашање не чини један лук са појединим деловима, већ јединство у коме је обухваћен сам предмет који за појединце постоји само феноменално и то само у својој функцији тј. уколико може да задовољи неки индивидуални циљ, уколико може да буде индивидуална или социјална вредност или да задовољи појединчеву потребу. Предмет сам по себи не учествује у процесу психичке активности, него предмет који већ чини неразлучиви део индивидуалног става (Епаје ипо). Дакле: ново схватање интереса директно проистиче из захтева за целосношћу, што је основни појам модерног педагошког схватања. Али сама целосност је услов органичности, као општег принципа нове дидактике.

Дабоме да већ и принцип прирођене ситуације и прирођене реакције тражи педагошки закон о прирођеној мотивацији. Улепшавање предмета, које је имало циљ да наставу учини интересантном, не слаже се са првом половином поменутог принципа, јер фалсификује наставну ситуацију. А прирођену реакцију може да претставља само онакав интерес који је у стању да директно буди енергију понашања што студијем предмета постизава своје циљеве и задовољава своје потребе. Хербарт је одбацивао слободну активност фантазије и игре, која се — по њему — заснивала на „претставама што су се слободно у свести издизале“ и мислио је да је задатак наставе да. мисли и настојања управља и да „дете деломично учини пасивним“ (Оти55, стр. 44). У сагласности с њим мисли Линднер да се „садржина наставе не руководи променљивим расположењем нити моментаним потребама учениковим, него наставним програмом а уз помоћ школског звонцета“. Не може се, дакле, угађати урођеним интересима дечјим, јер заиста: „ако желимо да ученик напредује у учењу, морају они интереси да отступе и да направе места наставном градиву (в. ранији цитат, стр. 325). Са гледишта прирођене реакције не можемо се сложити с мишљењем тих двају педагога, већ напротив, потребно је искористити унутрашњу и непосредну (директну) мотивацију, па и игру, ако желимо „да ученик напредује у учењу“ односно да настава донесе плода.

Хербартовско гледиште на природу интереса је статичко. Динамичка дидактика не може се сложити са пасивитетом интереса, што га тражи Хербарт, већ у интересу гледа огњиште свесне активности, сталног обнављача делатности. Исто тако и изоловање предмета и субјекта, а услед тога и синтетички карактер хербартовског система, противречи принципу динамизма који је битни елеменат нове дидактичке идеологије. У тој светлости изгледа