Učitelj

Тако исто слушао сам од старијих људи у Кратову да су постојале многе такве старе рукописне књиге у црквама Светог Николе и Светога Јована, али се не зна шта је било са њима. Важно је нагласити да је оваквих књига било и по многим кратовским домовима, али се њихова вредност није ценила, те су домаћице, па и деца, цепала поједине листове за разне потребе, док нису тако упропашћени сви рукописи, заостали од негдашње тако чувене кратовске односно злетовске школе,

Ш. Кратовска световна школа

Код нас је укорењено погрешно мишљење да су наши манастири били у средњевековној Србији једине просветне установе у којима су неговане писменост, наука и уметност, па тако смо и ми учили од својих учитеља и професора, који су нас уверавали да других школа уопште није ни било.

Ми смо примили веру од Византије, а са овом и све верске и државне установе и уређаје. Па како су и Грци имали својих лаичких школа, то је природно и логично да су и наши претци примили и организовали овакве школе, задржавајући њихово традиционално уређење, метод рада, дисциплинска уобичајена правила и томе слично. Ово исто вреди и за наше западне области, које су под утицајем Рима и католичке цркве.

Свакако да ових школа није било код Срба у првим вековима из разлога, што је наш народ био на веома ниском ступњу културе, а осим тога треба имати у виду да у областима првих наших северних држава није било градских насеља, у којима се је у главноме и код нас, као и по другим земљама, јавила и развила лаичка школа. Тако на пример познато је да је Свети Сава усредсредио своју пажњу на утврђивању хришћанства и православља, јер је још и тада знатан део нашега народа живео у традицији паганства, а тако исто да су средишта ондашњих епископија била по манастирима, који су вазда по правилу даље од људских насеља. Али са ширењем Србије према Југу за време краља Милутина (1282—1321) и доцније наш народ је дошао у јачи дотицај са Византијом и грчком цивилизацијом, те је природно да су и лаичке школе постале нераздвојни елеменат српског националног и државног индивидуалитета, а ово утолико пре, што су у јужним крајевима постојали многи тргови и велики градови на завидном културном нивоу, но што је био случај са северним областима.

Делокруг наших манастира кретао се је искључиво у границама типика или устава, који су тачно и јасно одређивали живот братства у њима. По типику Византиског цара Јована 1. Цимискије, већ у 972 години беше забрањено примати децу, ћосаве људе и евнухе у светогорске манастире.) Познат је случај са

у Др. Рад. Грујић: Школе и манастири у средњевековној Србији, Гласник Скопског Научног Друштва 1928 год. књ. |, 45.