Učitelj
против тога биљно животињскога човечјега, начина живота, који "он изузетно види. По Достојевскоме немогућа је моралистичка
Толстојева права линија. Толстој с неподражавајућим савршен-
„ством даје уметничке пријатности скристалисаних облика живота.
Оваке уметничке пријатности недостижне су за Достојевскога, уметника живота који настаје. Толстојева уметност је Апо-
„лонова уметност. Достојевскога уметност је Дионисова умет-
ност. И још у једном погледу је необичан однос Толстоја и Достојевскога. Толстој је читавога свога живота тражио Бога, као као што га: тражи паганац, природан човек који је био од Бога у природи својој далеко. Његова мисао била је заузета теологијом, а он је био врло лош теолог. Достојевскога је гушила не
"толико тема о Богу, колико тема о човеку и његовој судбини,
њега је мучила загонетка човечјег духа. Његова мисао је била заузета антропологијом, а не теологијом. Он није као паганац, као природни човек решавао тему о Богу, већ као хришћанин, као духовни човек решавао је тему о човеку. Уистини, питање о Богу је човечје питање. Питање о човеку је божанско питање и, може бити тајна Божја се боље открива кроз тајну човечју, него преко природнога обраћања Богу изван човека. Достојевски није
-теолог, али он је живоме Богу био ближи, него Толстој. Бог му
“се открио у судбини човека. Можда је потребно бити мање теголог а више антрополог.
в
Да ли је Достојевски био реалиста» Пре него што решимо
-ово питање треба знати, да ли уопште велика и права уметност
може бити реалистичка. Сам Достојевски понекад је волео да себе назива реалистом и сматрао је свој реализам за реализам стварнога живота. Разуме се, он никад није био реалиста у том
"смислу, у коме је наша традиционална критика утврдила код нас
постојање Гогољеве реалистичке школе. Такав реализам уопште не постоји, још мање је такав реалиста био Гогољ, а најмање је такав реалиста био Достојевски. Свака права уметност је симболична, она је мост између два света, она обележава дубљу
- стварност, која и јесте права стварност. Ова реална стварност
може бити уметнички изражена само у симболима, ако не може бити непосредно реално појављена у уметности. Уметност никад не рефлектује емпириску стварност, она увек продире у други
· свет, али овај други свет је приступачан уметности само у сим-
боличним отблесцима. Уметност Достојевскога говори о најдубљој духовној стварности, 0 метафизичкој реалности и она је најмање заузета емпириским начином живота. Конструкција романа Достојевскога најмање потсећа на тако звани „реалистички“ роман. Кроз спољашњу фабулу, која нас сећа на неистините кривичне романе, огледа
"се друга реалност. Не реалност емпирискога, спољашњега начина
живота, животнога уређења, не реалност типова земље; та реалност није реална код Достојевскога. Код њега је реална духовна дубина
"човека, реална је судбина човечјега духа. Реалан је однос човека