Učitelj

саучешћа за „бедне људе“, „унижене и увређене“, за јунаке „дома мртвих“. Са „Записима из подземља“ почиње генијална идејна дијалектика Достојевскога. Он већ није само психолог, он је метафизичар и испитује до дубина трагедију човечјега духа. Он већ није хуманиста у старом смислу те речи, он већ мало чега има заједничкога са Жорж Сандовом, В. Игом, Дикенсом итд. Он је потпуно раскинуо са хуманизмом Бјелинскога. Ако је он хуманиста, његов је хуманизам сасвим нов, трагичан. Човек се још више ставља у центар његова стваралаштва и човечја судбина је искључиви предмет његова интереса. Само се човек не узима у површинској равни, већ у димензији дубине, у поново откривеном духовном свету. Сад се првипут открива то човечанско царство, које се зове „достојевштина“. Достојевски коначно постаје трагични писац. У њему мучење руске књижевности достиже највишу тачку напрезања. Бол о страдалничкој судбини човека и судбини света достиже бело усијање. У нас никад није постојао ренесансни дух и ренесансно стваралаштво. Ми нисмо знали за радости свога обнављања. Таква је наша горка судбина. Почетком ХЈХ века, у епоси Александра |, можебити најкултурнијој у свој нашој историји, за тренутак је синуло нешто што личи на ренесанс, била се појавила опијена радост од изобиља стваралаштва у руској плоезији. Такво је озарено, преобилно стваралаштво Пушкиново. Али ова радост стваралачког изобиља брзо се угасила, у самом Пушкину она је била отрована. Велика руска књижевност Х1Х века није пролужила Пушкинов стваралачки пут; она је сва у мукама и патњама, у болу о светском спасењу, у њој се свршава искупљење неке кривице. Тужан трагички лик Чаадајева стоји на самом почетку сазреле руске мисли Х1Х века. Љермонтов, Гогољ, Тјутчев не стварају у стваралачком изобиљу ренесансног духа, они стварају у мукама и боловима, у њима нема пенушаве игре сила. Онда долази чудна појава Константина Леонтјева, по својој природи човека Препорода ХМ! века, који је залутао у Русију Х1Х века, тако туђу и супротну Препороду, који је у њој иживљавао тужну и страдалничку судбину. Напослетку, врхунци руске литературе: Толстој и Достојевски. Они немају ничега ренесансног. Они су изненађени религиозним болом и муком, они траже спасење. Ово је карактеристично за руске ствараоце, ово је врло национално у њима: они траже спасење, жуде за искупљењем и болују због света. У Достојевском руска књижевност је достигла врхунац и у њеном стваралаштву испољава се овај мучилачки и религиозно озбиљни карактер руске књижевности. У Достојевскоме се згуснула сва тама рускога живота и руске судбине, али у овој тами засијала је светлост. Тужни пут руске књижевности, препуњен религиознога бола и религиознога тражења, морао Је довести до Достојевскога. Али у Достојевскоме је већ извршен продор у друге светове, виђена је светлост. Трагедија Достојевскога, као и свака права трагедија, има катарзис, чишћење и ослобођење. Не виде и не знају Достојевскога они, које он искључиво обара у мрак, у безизлазност, које он мучи — не радује. Постоји