Učitelj

тавељвнинваленелеара или Ерера ЕТЕН] 413

Људи покушавају да докуче где су та блага. Они копају дуге ходнике и са великом муком узимају мали део од тога скривеног блага.

Гвожђе и угаљ драгоценији су од бисера и драгог камења.

То је благо које земља скрива и које је неисцрпно.

Да оставимо садржајну страну ових чланака. Нигде се не чује дечји живи разговор. Онај њихов — непосредни искрени језик, који има снаге и нарочите дражи.

Кад се деци пружа овакав језик за подражавање долази се у најоштрији сукоб са битним захтевом да у буквару не сме да буде ничег неприродног, извештаченог, позајмљеног од одраслих или из књига одраслих. Такав, за децу високи језик, отврдњује, доводи до празних фраза, до лажног израза. А потискивање дечјег језика не може, као што је напред наглашено, остати без штете по цео духовни развој детета.

Ш. — Слике

Садржаји изражени језиком допуњују се графичким изразом -— сликама.

Слике доприносе да се оживи положај у који се деца уносе и тако допуњују оно што речи кажу. Слика их дражи пре читања да причају слободно, да се пре читања саживе са градивом и на тај начин повећава задовољство у читању. Претстављање помоћу слика, помаже дакле разумевању садржине и придобијању дечјег учешћа у раду са букваром.

Али да би слика постигла свој задатак мора да испуни извесне услове, који имају психолошких основа. Као што се мора разумети дечји језик да би му се могло говорити тако се мора имати пред собом дете да би се на њега успешно деловало преко слика. -

Анализа дечјег гледања и схватања слика довела је до значајних психолошких и педагошких конзеквенца, У овој прилици ми се морамо ограничити на најосновније.

Веза детета са сликом и у доба, о коме је реч, врло је интензивна. Али деца гледају слику друкчије него одрасли. И ту она пре свега траже живи живот око себе и у себи унутра. Дечји прост и покретљив дух очекује да му илустрација пружи радње, догађаје. Зато су најрадије тамо где су живи догађаји из њиховог живота и где осећају свој свет радости. Тада се деца уносе, преживљавају оно што гледају и слика им доноси задовољство. Карактеристично је да се деца при посматрању не задовољавају да схвате садржину насликаног као целину. Она се у разгледању задржавају на појединостима, траже њихове узајамне везе и односе, тумаче их и интензивно оживљавају. Исцрпљивањем садржине на овај начин врши се самостално опажање и продубљивање. Слика се јавља као побуда за активност дечјих „духовних пропеса.