Učitelj

111 пезишииииненанивниигаивиннилеицеешавшивииосннилаинииие ин тиаанеиие ен шиитвалничирраитн на РнЕ

У дечјем опажању и схватању слика боја игра истакнуту улогу. Особита наклоност деце према колорисаним сликама опште је позната. Ведра и весела она и у слици хоће ведре и јасне боје. Отуда их нарочито маме илустрације у светлим, живим бојама. Али је интересантно и значајно да и у првим годинама школовања деца показују још неразвијено осећање за прелаз и сенке.

Што се тиче перспективе утврђено је да је перспективна слика приступачна детету много раније од школског доба. Само. је дечје схватање линијалне и просторне перспективе типично. То није перспектива у дубину, већ ређање једног више другог.

Из ових психолошких чињеница јављају се сами собом најглавнији захтеви за илустрације у дечјим букварима.

Изнад свију стоји елементарни закон да слика буде проста, јасна и Ппрегледна. Из ње треба без тешкона да се сазна оно што је битно у радњи и догађају. Ту се о линији, као о изразу, мора водити рачуна. Дете још није способно да у склопу линија одваја главне од споредних. Стога се цртеж мора ограничити на главне линије као носиоце израза. Проста, јака контура битно је обележје слика за децу.

Простота и јасност јесу основни захтеви, али нису само они пресудни. Живост у композицији прво је што се има испунити. У слици мора да буде наглашена жива радња, лични однос према детету и оно што изазива весело расположење. Само сценска слика може да загреје, да придобије, да пробуди вољу за причањем. Онда може бити речи о доживљају слика. По себи је јасно да до тога не могу довести хладне слике из природе: шума, њива, село, река и њима слични предели. Нити могу деловати пуним утиском мотиви који немају везе са дечјим унутрашњим животом. Још мање се то може очекивати код слике са издвојеним предметима, какве се и сад провлаче кроз домаће букваре (во, око, игла, нос, лула, штап итд.).

(С обзиром на то да боје утичу непосредније него линије и појачавају вредност илустрације, препоручују се за буквар колорисане слике. Код ових, опет из психолошких разлога, чисте просте и веселе боје, али без сенчања и ниансирања.

И у погледу просторне перспективне композиције подлогу чини дечји став према перспективи. Отуда фотографску перспективу, која иде у дубину, замењује дечје схватање перспективе, тј. претстављање једно више другога.

Све ово неоспорно доказује да уметник, дечји сликар, мора да се спусти до детета, да се уживи у његове најинтимније побуде и интересе. То има да дође до израза у ономе што ствара за децу. М тек онда ће слике имати васпитно-наставни значај.

Напослетку, да би слика могла заузети место које јој овде припада, мора се препоручити чување мере. Јер се дешава да се једноставно и сувише наглашује илустративна страна, нагомилавањем слика. А то очигледно стоји у противности са правилним схватањем о педагошком ефекту илустрације.