Učitelj

422 ни

у њиховом духовном, душевно-моралном и физичком уздизању и васпитању.

Кад то кажемо, ми, дабоме, не мислимо овде на оне ретке и изузетне случајеве у данашњим породицама где родитељи имају за све то и довољно времена и довољно могућности, или пак нађу некако за све то ипак и времена и могућности. Ми овде, напротив, мислимо на огромну већину родитеља из најширих народних кругова: сељака, радника, занатлија, ситних трговаца и чиновника које је тешка и неизвесна социјална и економска судбина лишила свега тога.

Понајмање пак они данас имају и могу имати времена и могућности да мисле, брину и поведу рачуна о другима. Наиме да мисле и брину о томе: шта раде и како живе и деца њихових суседа, познаника и пријатеља који су, баш као и они, сви мали, сиромашни и незбринути људи, и како им треба притећи

у помоћ и делом и саветом.

П

Отуда је, дакле, и сасвим разумљиво што је свима њима, или пак огромној већини родитеља, данас нужним начином само једно главно у животу и једино на уму. А то је; како ће се некако они сами одржати у животу, заједно са својима, да се не муче и не злопате.

Они ће, истина, покаткад, у овој или оној прилици, следовати унутрашњем гласу својих социјалних инстинката и осећања, своје боље савести. И, као такви, они ће се показати хуманим и бити прожети саучешћем и самилошћу у туђој невољи, патњи и несрећи, па чак и прискочити ту понекад својом помоћи и својим доброчинством.

Али принципиелно, у суштини саме ствари, они се морају под притиском тешкога, незбринутога и неизвеснога живота садашњице — просто довијати и пробијати свима својим силама и средствима у животу. И тако, дакле, колико толико збринути и осигурати само себи и својима голи живот и животни опстанак.

Они, дакле, морају тако живети и тако поступати у животу без обзира на друге људе, на своје ближње око себе. Шта више, они морају често пута тако поступати чак и прошиву њих, про: тиву својих ближњих у животу, по неумитном закону и нужди саме животне борбе за опстанак.

То је, нажалост, општа и непобитна чињеница саме садашњице друштвенога живота. Дабогме то је таква чињеница кад је реч о огромној већини породица из најширих народних кругова, а не пак о изузетним, ретким случајевима у садашњици живота.

Само, дабогме, то не мора увек бити тако. То не мора, дакле, бити апсолутни случај и опште, вечито правило у свима породицама и за сва времена.

А не мора то бити тако просто због тога што се већ многи родитељи из тих најширих народних кругова почињу сада, као