Učitelj

ашаншаааввининишитсвимнилеемниинивиаенвелиелин лпиниенипниоансевииирииенсееенивеаиветни 3)

гледишта доследнога дарвинизма. Овамо долази и та чињеница, да јаја морскога јежа имају својство да лају почетак потпуно нормалним организмима, будући раздвојени у том ембриолошком стадију, кад се она састоје само из две ћелије. Дриш с пуним разлогом тврди, да се с гледишта дарвинистичкога селекционизма ова чињеница објашњава само тако, ако се призна, да су преживелп остале само онш морски јежеви чија су се јаја, услед несрећнога случаја, раздвојила на две половине. Г. Волф је извршио оглед и извадио сочиво из ока у тритона: сочиво се обновило, али из епителија дужице, што се никад не дешава приликом при: роднога развића ока у одговарајућем ембриолошком периоду. Покушај да се овај факат дарвинистички објасни, просто је немогућ.

Сам Дарвин је осећао, да ће се с појмом случајности десити нешто рђаво: ...„Немогућно је претставити себи, пише он, да би ова величанствена и дивна васељена с нама, свесним бићима, постала само захваљујући случају, и ова немогућност је за мене главни доказ у корист постојања Бога“ (цитирано по Франсу: „Савремени положај дарвинистичкога питања“).

На тај начин, необична лабавост и научно-филозофска ружноћа тихогенезиса нагонили су самога Дарвина да се поколеба у спровођењу свога принципа до краја. Ово је разумљиво, јер „чудо од Бога“ бескрајно лакше је прихвашљиво од „чуда без Бога“, које нам предлаже еволуциона шихогенеза.

У број других методолошких попуштања класичнога дарвинизма, треба унети и то, да он, прво, потпуно игноририра географске услове и, друго, животно-вољне процесе, који изазивају промене код организма у самој његовој унутрашњости (на пр. вежбањем). Ако се отстрањење последњега могло објаснити бојажљивошћу од телеологизма, онда игнорирање првих (географских услова) је највећа погрешка. Овога је. био свестан и сам Дарвин.

Прелазимо на другу, експериментално-фактичку групу приговора против дарвинизма.

Објаснило се, да се случајне ознаке и добијена својсшва, 10 правилу, не наслеђују. Ово је приговор против једне од најважнијих основа Дарвинове теорије, тј. против наслеђености и њега је извршио дарвиниста Вајсман, оснивач неодарвинизма.

Даље се показало, да постанак нових врста не бива путем постепеног накупљања ништавно малих промена у разним правцима (а за ово би било потребна огромна количина времена, коју не прихвата ниједан геолог), већ искуство даје много факата за непосредно изненадно постојање нове врсше из старе врсте. Ово постојање праши се променама у свима детаљима организма. Ова појава носи назив хешерогенезе или мутације. Ова факта су била одавно позната, али су разрађивана у наше доба. Научници, који су се бавили овим, били су: руски ботаничар Коржински, холандски ботаничар де-Фриз, немачки физиолог Келикер, француски биолог-ботаничар Бларингем и др.

Посматрали су, да је из обичне биљке змијино млеко (СћеТодопштп тајц5) одмах постала друга разноликост змијиног млека