Učitelj

državama koje nisu na taj način „ujedinjene“ ulicaj na državno ujedinjavanje putem udruživanja, spajanja i saradnje na istom cilju. Iđeja demokratije politički znači takođe celokupnost, ali celokupnost diferenciranu prema grupama i prema ličnim ubeđenjima, dakle: konretno jedinstvo koje ostavlja napetost između antiteza i suprotnosti i nju dinamički izravnjava. Ali takva demokratija nemoguća je bez ideje progresa, bez svima zajedničke ideje da je potrebno da se dođe do viših oblika života za po mogućsivu što veći broj ljudi. U demokratskom sistemu smalra se za istinsku samo ona celosnost koja prožima delove i pojedince, ali se u islo vreme ostvaruje slobodnim odlučivanjem delova. Tu nastaje pokret od celine, koja ima trajnu ekzistenciju (države i naroda), ka prolaznim delovima, koji međutim, u svojoj varijaciji pretstavljaju garantiju biološkog, socijalnog i kulturnog razvoja,.pa dakle i garantiju za napredak čovečanstva. Taj politički i filozofski pokret odupire se nasilju, u kome on gleđa staru formu ujedinjavanja, pa se — naprotiv — pouzdava u intelektualno, naučno ubeđivanje i u napredno školsko vaspitanje. Mesto emocija. koje preistavljaju niži sloj ličnosti, mesto romantizma i mistike ističe demokratija trezvenosti, mesto borbe mirni sporazum i humane veze. Drukčije. mišljenje u tome poretku, koje čuva oblike slobodnog ispovedanja različitih gledišta, ne smatra se za nered i anarhiju, već za potrebnu životnu varijaciju tako da mu se spremno dozvoljava. mogućnost individualnog manifestovanja u celokupnom uređenju. Celosnost što nastaje na taj način je raščlanjena, diferencirana, ispunjena idejom o dostojanstvu čoveka. Nasuprot apsolutizmu totalitaiističkog: pokreta stavlja se dijalektičko shvatanje sveta koji ne rastavlja antiteze jednu od druge i ne izoluje iz nego ih smatra za nužne dopune teza. Ali ta konkretna celosnost može da se ostvari samo onđe, gde u svima članovima društva provejava uzvišena i suverena ideja pravednosti, progresa i slobode, ispunjene njenom antitezom: dužnošću.

Poklonili smo srazmerno mnogo mesta prikazu kako se u današnjem društvu manilesiuje težnja za celosnošću u političkom životu, da bi smo ilustrovali dvojako poimanje celokupnosti koja u sebi sadrži antiteze. Dok je tolalitet apstraktan, dotle je diferencirana celosnost živa i konkretna. Obe ove celosnosti ustaju protivu separatizma i segregacije tj. razbijanja celine u odeljenje delove među kojima nema prelaza ı veze. Obe te globalizacije (ispravna: životna i konkretna, i izvitoperena: mehanička i apstraktna) javljaju se i u savremenoj pedagogici. U školskoj organizaciji manifestuje se težnja za celosnošću u vidu ideje o jedinstvenoj školi, koju totalistički pravac zamišlja kao uniformnu, mehanizovanu i apstraktnu školu, dok je pravac diferencirane celosnosti zamišlja kao raznoliku, živu i dilerenciranu. Između oba ova pravca vodila se kod nas") pre četiri godine žestoka borba u kojoj totalistički pravac nije bio svestan cilja pa se delom dao da ga vode i oni koji su neprijatelji jedinstvene škole i pristalice školsko segregacije. U školskom vaspitanju manifestuje se težnja da se posligne jedinstvo i celosnost u vidu dačke samouprave

PP Ia i. u Čehoslovačkoj prev.