Učitelj

u kojoj se o celini odlučuje uz učešće sviju preko zastupnika, tako да se svaki đak svesno udružuje s ostalima u tesnoj saradnji na zadacima društvene celosnosti.

U didaktici osećala se rasparčanost nastave, podeljene na predmete sa neznatnim brojem nastavnih časova, već u Ono vreme kad se ta disharmonija počela da ustaljuje. Početak XIX veka, sa razvojem industrijalizacije i komercijalizma, unosio je u školsku nastavu nove predmete koji su se utrpavali među stare a istovremeno pretrpavali učenikovu radnu nedelju. Svi predmeti predavali su se istovremeno skoro u svim školskim godinama (razredima). Herbart i njegovi učenici usvajali su iu rasparčanost školskog rada kao neke vrste ne·'ophodnost, ali su bar tražili da nađu vezu između pojedinih predmeta. Te veze širile su se s jedne siramne horizontalno, a s druge strane pele se vertikalno. U horizontalnom pravcu nastojalo se naći zajedničke predmetne i idejne sadržaje u istom vremenskom га2doblju (svakog dana ili svake sedmice) pod imenom koncentracije nastave. Dakle: koncetracija je računala sa izolovanjem elemenata nastave i pojedinih nastavnih predmeta, ali ih je htela da spoji u harmoničnu celinu sintetički dakle pokretom od delova ka celini. Ali takav tok je mehanički, kao što smo videli, i nema u sebi dovoljno životne dinamike u kojoj su delovi podređeni celini iz koje su postali postepenim diferenciranjem ili analizom.

Kocentracija se javljala u vidu različitih intervencija o kojima ne možemo iscrpnije da raspravljamo. Hteli bismo ovde upozoriti samo na značajan način koncentracije u horizontalnom smeru koji je kroz čitava stoleća vladao pedagoškom teorijom i praksom, na izv. „encikličbi mefod') U delu „Reforma gledišta u diđaktici“ upozorili smo da se Jan A. Komenski može smatrati pravim začetnikom i ocem encikličkog metoda (str. 117). Već Komenski je hteo da se na svakom školskom stupnju predaju svi predmeti, ali na svakome od njih najpre poznatije i lakše stvari, a kasnije specijalnije, перогпацје 1 teže, ali da se pri obradi jedne te iste stvari upotrebi nekakav nov način. Godine 1832 zaveo je Liben enciklički metod u nastavu poznavanja prirode zahtevajući da učitelj odabira prirodnine tako da učenik u svakom godištu dobije zaokruženu celinu znanja, a u SVakom narednom godištu da se prethodno slečeno znanje proširi. To jedinstvo svakog pojedinog nastavnog predmeta, koje je u svakoj školskoj godini obuhvatalo sve u sebi, raširilo se u eri herbartizma po školama. U austrijskim nastavnim programima bilo je ono čak šta više i propisano naročito za građanske škole. Tek početkom XX veka energično je islupio protiv njega Јоге! (Леша: „Na tom osnovu počiva na:tava poznavanja prirode u našim građanskim školama, iako se ozloglašeni Libenov šaran sastao sa grgečem i tiranišu decu već u zabavištu... Nadam se da će mi se odobrili, ako ustvrdim da rezultati tog metoda ne odgovaraju pohvalama koje je on sa sviju strana dobijao i još uvek dobija“. ·(Lisfy pedagogicke — Pedagoška pisma, str. 186). Ulehla ispravno ističe da nastava poznavanja prirode

9 Bolje reći: enciklički raspored gradiva. Pre.

AJMO aki Ain iu,