Učitelj

jer nemaju smisla. Dete može čitati samo celine koje razume i koj ma pridaje smisao. Dabome da dete od prvog trenuika vidi na celinama i delove, prema tim delovima i razlikuje celine, ali te delove sačinjavaju u prvo vreme integralni delovi celine, a ne izolovana slova ili slogovi bez smisla.

Globalni metod čitanja i pisanja zasniva se, razume se, i na trima osnovnim idejama organskog vaspitanja koje smo ranije izložili. Prirodnu situaciju za oba ova posla (čitanje i pisanje) pretstavlja samo celina, rečenica ili u najmanju ruku reč. Prirodnu reakciju na reč ispitivali su brojni ispitivači raznim metodama, kao što su: Ip-em, Folkelt (Vo/kett), Dekroli (Decroly), Segers (Sephers), Busvel (Busw"). Po njima ni deca ne čitaju slova ili slogove, već celine koje imaju smisla, pa makar ta početnička reakcija bila i nesavršena i svakojako iskrivljena, upravo kao što i kad počne da govori dete izgovara čitave rečii cele rečenice kao izraz svojih misli, ali nesavršeno. Dinamička nastava opet iziskuje da se ide od celine ka delovima, a ne obratno. Prvobitna nediferencirana celina, tj. celina u kojoj delovi nemaju sopstvenog značaja ni samostalnosti, polako se diferencira usled iskustava sa celinom, usled vežbanja i poodmaklog duševnog razvoja. Delovi izrastaju iz celine, čija su nužna antiteza, a da ne narušavaju smisao celine. Naposletku: unutrašnja molivacija nastave traži da učenik ima interesa za sam predmet koji u njegovom životu dobija funkcionalno značenje. Napisana i pročitana reč imaju za decu direktan odnos prema stvari koju pretstavljaju. Ako ih preuranjenom analizom i izoliranjem delova lišimo tog direktnog odnosa, onda moramo kod dece veštački da budimo interesovanje i pored toga direktnog odnosa između objekta i subjekta. Ovde je reč o nečem što je daleko važnije nego nekakva metodđička sitnica: potrebno je da dete shvati da to, što je pred njim grafički prikazano, pretstavlja govo!, izraz mišljenja, kao što je svojom analizom pokazao Dr. Simon („Pedagogpie experimentale“, str. 157). Zato nastavni metodi početnog čitanja i pisanja postaju stalno sve manje apstraktni, kako, on fo dokazuje . Upočetku se počinjalo glasovanjem i slogovanjem pa spajanjem slova sa glasom, onda analizom reči i slova u odnosne glasove, a naposletku sada se počinje sa rečju u njenom punom značenju. „Citanje se više ne predaje u vidu usvajanja nekog mehanizma. Ono se predaje onakvo, Kakvo u istinu jeste: kao način izražavanja i sredstvo za saobraćaj među ljudima. Ono je živa stvar, predmet koristan, zadovoljava izvesnu potrebu“ (bid., str., 158). Dakle: globalno čitanje i pisanje dovoljno je obrazloženo već zahtevom direktne motivacije nastave, ij. interesovanjem za sam smisao i predmet čitanja , a ne za mehanizam koji se na sve moguće načine tlepšava i oslađuje. Kao što se vidi, u svakoj fazi nastave, u svakom predmetu koji se u školi uči vlada jedna te ista zakonitost, zakonitost organske nastave. Ako se naruši ta unutrašnja zakonitost, pretvara se nasfava u mehaničko uvežbavanje.

(S češkog F. Maslić) Vaclav Pšihoda