Učitelj

према детета за живот, иначе ће оно остати социјално неприпремљено, што може имати свога узрока у органу ниже вредности, у мажењу или у запостављању детета.

У ова два случаја може се из индивидуалне психологије, која је у исто време и социјална, увидети у чему родитељи греше, што г-ђа Бранковић излаже у другој глави, истичући да се при томе мора поћи од неотклоњивог осећања инфериорности код детета. Ако родитељи имају претеран ауторитет код деце, она их не воле и то своју нељубав преносе на целу заједницу. У вези с тим, код деце се појављује јаче осећање инфериорности, које изазива све већу потребу „да буде горе“. Стога се његов карактер развија у свима могућним борбеним средствима: инат, јарост, или пак страх, срамежљивост итд. Сувише благо васпитање има такође немилих последица, јер се мажењем дете онеспособљује за доцнији живот. Ове последице нису увек и неотклоњиве, јер се применом индивидуалне психологије, као неке врсте накнадног васпитања, може зло отклонити.

Много је важније питање како се зло може спречити. Тиме је постављен проблем о начину васпитања деце на основу открића индивидуалне психологије, чему г-ђа Бранковић намењује трећу главу наглашујући још у почетку да „иако Адлер ни у једном своме делу није поставио позитивне васпитне норме, из његова учења се може извести позитиван закључак о томе како треба васпитавати.“

Г-ђа Бранковић посве тачно истиче да се главни васпитни задатак састоји у помагању детета да оно свој животни циљ правилно постави. „Чиниоци који при томе играју улоге јесу... осећање ниже вредности, осеБање за заједницу; породица као прва детиња околина, затим школа“. Осећање ниже вредности не смемо потпуно уништити, јер је оно живи покретач сваког детињег напретка, али оно не сме да узме маха, јер се у том случају јавља животна неспособност, или претерана жеља за влашћу. ЈЉубав коју је дете добило у породици, школа продужује и проширује тако, што наставник развија љубав деце према себи, па је са себе преноси на остале ученике. На тај начин осећање за заједницу и осећање инфериорности „утицаће на правилно постављање животног циља, из чега ће следовати правилно одређени животни план“, тј. детињи карактер ће се „правилно формирати ако детињи живот буде ишао правилном животном линијом“, пошто је „карактер душевни став, начин на који се односи према својој околини“

Писац поставља питање о вредности Адлеровог учења у вези са васпитањем и решава га у четвртој глави. Оно се може оценити са два гледишта. Прво је: какав практичан значај има индивидуална психологија» Овај значај очигледно се састоји у томе, што из Адлерове психологије „родитељи и васпитачи могу црпсти корисне васпитне директиве и обезбедити се са многим мерама којима ће омогућити васпитаников нормалан душевни. развитак и правилно постављен животни циљ“. Уз то, индивидуална психо-

' лошка метода пружа нам „могућност да уклонимо тешкоће при васпитном поступку, ако на њих наиђемо, које су најчешће последица ранијих васпитних грешака“. Посматрана, пак, са гледишта педагошке аксиологије, индивидуална психологија показује нам да се прво поставља животни циљ, па тек онда васпитни; други зависи од првог. Доцније „Адлер као главни животни циљ не сматра више тежњу за моћи, него тежњу за савршенством“, чији смер „даје правац развићу целе човечанске личности“. Овај правац састоји се „у одређивању норама за осећање заједнице“, јер из неразвијености овога осећања потичу све недаће нашег друштвеног живота.

Г-ђа Бранковић справом указује на једностраност Адлеровог учења, што „цео развој васпитаника подређује добру човечанства и његову усавршавању“, а не гаји у довољној мери културну вољу, која би носила у себи све елементе културног стварања. Стога, по писцу, пут ка савршеној, људској заједници „као крајном циљу води само преко формирања савршених личности“. Одавде је јасан крајњи циљ васпитања. Наиме, „васпитаник има да се развије у личност која ће све да учини за просперитет човечанства“, тј. у аутономну али исто толико и социјалну личност, што значи да се „у васпитаника развија смисао за сва културна добра уопште“,