Učitelj

више, наиме, него што се то налази и може наћи у једном претерано послушном, такозваном „добром“ детету.

Само се ту, са таквим дететом, има поступати по једном васпитном методу који неосетно преобраћа то детиње упорство и тврдоглавство у суво злато детињега самосталнога и чврстога карактера. Али је правилно, педагошко и психолошко поступање са таквим југунастим дететом уистини један од најтежих задатака васпитне праксе, јер се ту може лако пасти у крајности било једне било друге врсте.

Ту се, наиме, или природа или воља таквога детета безобзирно гази, слама и угушује у клици. Или се пак она култивише и глорификује до неба и све друго просто занемарује, те се таквом детету апсолутно све допушта, па се чак и његови очевидни недостатци и рђави поступци хвале, уздижу и улепшавају.

И као што се не сме сламати и спутавати детиња природа, детињи дух и воља, тако се исто не сме ни допустити да се то извргне и пређе у самовољу. Пе сме се, дакле, допустити схватање понеких родитеља: „Моје дете т,еба да расте апсолутно слободно, оно не сме да трпи никакво ограничење своје слободе и воље.“

А да до тога уопште не дође, треба ићи линијом социјалнопсихолошкога поступања у васпитању детета. Наиме треба при васпитном процесу поступати са дететом тако да детету неосетно пређе у срце и душу, у крв и место сазнање о томе: како слобода једнога | има своје природне и чврсте границе у слободи других, свих људи, целе заједнице.

ХШ

Ми, дакле, нећемо и не мислимо да васпитавамо своју децу по примеру Робинзона за робинзонаде, за усамљенички живот на неком пустом острву, за изоловани живот ван друштва и његовога струјања, већ за живот и рад у заједници и за заједницу.

Али ми исто тако нећемо и не мислимо да васпитавамо своју децу ни по примеру Ничеовом за господарски морал и живот за такозвану изабрану мањину, с једне стране, и робовски морал и живот за све остале, за народне масе, с друге стране.

Ми, напротив, мислимо и хоћемо да васпитавамо своју децу за заједницу, за њено добро, слободу и напредак. Хоћемо да се дете кроз сам живот, кроз школу, као и у поступању свих људи према њему прожме и васпита у том смислу: да у сваком човеку гледа једно социјално биће које је равно њему и које има исто право на живот и слободу као и оно само.

Хоћемо, наиме, да васпитавамо децу у том смислу да она гледају у сваком човеку једно биће које је упућено на солидарност, на узајамну помоћ, на заједницу. Хоћемо да се деца васпитавају тако како би се она у величини, напретку, слави и слободи своје земље, своје заједнице осетила сама великим, гордим и слободним, као и да су она увек готова да посвете, подреде и ставе све своје животне и духовне силе у службу својој земљи, својој заједници.