Učitelj

начином аморална, само је апстрактна општост у којој појединци треба једино да служе општем циљу, а свој циљ треба да постигн ну само унутар циља друштва. Овде не постоји противтежа за свемоћ „државе“, изоловане од појединаца који су ту безмоћни и безначајни, да она изравна целосност историјског збивања. Тој општости прети опасност да се демантује, јер не може постићи јединство за којим чезне, као ни општост моралних вредности које су јој дате у целини човечанства, јер веза што веже појединце за целину постаје тим слабија чим више напредује универзализација, а ако се универзализација апсолутно проводи, онда се та веза потпуно кида тако да општост постаје беспомоћна и не може више да спречи хаосу који западају појединачне воље лишене везе са општошћу.

Дакле, апстрактни индивидуализам и апстрактни универзализам не постижу циљ коме теже у својој суштини, а кога оба та правца дефинишу као свест о апсолутној слободи. Праву слободу, која је изражена Спинозиним „Иђега песезз аз" (слободна нужност), а која у себи садржи и своју антитезу: детерминираност поретком и ауторитетом, постизава конкретни универзализам у коме се општа воља потире са индивидуалном вољом, у коме се поредак појединцима не натура већ се ствара њиховом вољом. Индивидуа и друштво, један и сви, индивидуализам и универзализам су поларне антитезе које се не могу узајамно искључити, ако се не жели нарушити целосност као што је конкретно диференцирано јединство друштва. Претпоставка за то конкретно јединство јесте, разуме се, изједначено друштво у коме се изживљава и долази до изражаја и индивидуална воља. Као што не можемо изолирати појединца од друштва, не можемо изолирати ни друштво од појединаца који га сачињавају, тако да се историја ствара само динамичким потирањем обеју антитеза на тај начин што се у вољи друштва конзервише воља појединчева као нужни моменат. Дакле: основни члан антитезе, од кога полази динамичко потирање, није појединац него друштво, јер појединац не може да претставља потпуну целосност, већ једино конкретно друштво које тек чини пуноћу појединчева живота и настојања. Конкретни универзализам (социјализам) има, дакле, своје исходиште у друштву као конкретној целини. Индивидуализам не може бити сам по себи конкретан, јер целосност не излази из индивидуе ма да је индивидуа биолошка целосност стога што она није целосност у смислу социјалном. А социјална страна чини виши слој сваке личности, која баш и има далеко шири основ него што би га могла пружити биолошка личност сама. Друштво без појединаца живи, али појединац не може живети без људског друштва, ако жели да живи као човек.

Филозофска анализа тог проблема, изко сажета и кратка, помаже нам да схватимо спорове у збивању социјалном, религиозном, политичком и педагошком (у ужем смислу). Културно струјање модерног европског човечанства историјски израста из религиозне основице католичког универзализма који је доспео до ступња униформне организације и постао углед, за униформну организацију државног апсолутизма. У католицизму је „опште“, тј. Црква, све-

ша —

+ н Ј Ц .

4 |