Učitelj

моћно, појединац је лишен воље и има само да се потчини црквеним догматима и заповестима. Тај универзализам доводи до моралног и социјалног распада, тако да сваки хришћанин, сам за себе, гледа само како ће постићи вечно блаженство на небу. Религија која проповеда љубав и благост доводи до мржње према свима који се успротиве свеопштости или католицизму вере, у борби за апстрактне циљеве одваја оца од сина и мужа од жене, доводи до окорелости и егоизма, дакле: до моралне дезорганизације. Ренесанса поново оживљава антички индивидуализам, лично право појединца, лично блаженство уместо универзалног. Протестантизам, који је псникао из тежње појединца да сам изгради свој однос према вечним вредностима, да сам на свој начин може протумачити Свето Писмо, да може црквене догме усвојити са личном гарантијом, био је упочетку индивидуалистички, али је тај свој првобитни карактер задржао само у англиканству и калвинизму, док лутеранство поново нагиње универзализму. У политичком развоју израста из протестантизма (и његова индивидуализма) демократија, док се католицизам приклања апсолутистичким системима владавине чинећи монарха, као претставника апстрактне свеопштости, претставником теократије. Управо због тога што се лутеранство универзализира оно потискује појединчеву вољу и доводи до монархизма, до свемоћи државе и до милитаризма који униформише одбрану општости и интереса, одељених од личног интереса индивидуе „Као потврда за ту анализу нека нам послужи гледиште филозофа на религиозну субјективизацију и индивидуализацију, на пројецирање религиозности у нутрину верника: Хегл као универзалиста оштро иступа противу Шлајермахерове (Schleiermacher) религиозне субјективизације, док англосаски филозофи, насупрот томе, радо дозвољавају, па чак и директно захтевају „шароликост религиозног искуства“, као што то чини један за све — B. LieMc (W. James). Индивидуализам на подручју мишљења води к емпиризму, индуктивном процесу од чињеница ка појмовној генерализацији, а универзализам води ка рационализму, дедуктивном процесу од општег принципа као појединости која је целини подређена и из ње излази. Тако се свуда и у свему манифестује та основна дијалектика чији се поступак мења већ према томе полазимо ли од појединца ка друштву или од друштва ка појединцу. Да ли је наше гледиште индивидуалистичко или универзалистичко.

Индивидуализам у педагогици манифестовао се у својој чистој култури код Локеа (ГосКе) у његовом систему и остао је већ одонда карактеристичном цртом англосаске педагогике. Универзализам се нарочито манифестовао у немачким педагошким системима, код Песталоција (Резћајо221), Хербарта и њихових наследника. Код Коменског се ствара синтеза индивидуализма и универзализма баш као што и синтеза религиозног, хуманистичког и реалистичког циља васпитања. У Х1Х столећу влада велика борба међу оба ова противположена гледишта која почиње постепеним надирањем матери: јалног гледишта у педагогици. Оно долази до, изражаја најпре у наставном програму, а доцније и у школској организацији кад по-