Učitelj

реалних гимназија и реформних реалних гимназија срушили су идеју педагошког универзализма која непрестано узмиче пред системом елективности==) предмета. Продирање тог принципа у јавно школство иде упоредо са тежњом да се образовање учини органичнијим. Обе диференцијације учења: квантитативна, која се тиче ученикових општих способности, и квалитативна, која се тиче његове специјалне даровитости, већ се остварују у наставним програмима модерних школских система, па су продрле такође и у чехословачке наставне програме за грађанске школе, макар и у компромисном решењу. Из даљег излагања постаће нам јасно да ли је оправдан једнострани дидактички индивидуализам који се проводи у неким америчким школама у облику „индивидуалног типа“ елективности који омогућава да ђак по вољи бира међу наставним предметима, без икаквог обзира на тоталитет образовања.

Дакле: културна добра у наставној организацији универзална су само у том смислу што треба да су, према основном људском праву на исто образовање, приступачна свима ученицима. Природа тако схваћеног конкретног универзализма може да се проведе само у систему јединственог диференцираног школства које даје јемства за органско образовање свеколике омладине. Али са гледишта учениковог, као васпитног субјекта, дата је диференцијација наставних циљева, тако да основ учевикова учења чини наставни индивидуализам. Циљ наставе се, наиме, према Кершенштајнеровој (Кегзсћепзгејпег) основној аксиоми управља према личној структури учениковој тако да је по својој правој природи индивидуалан. У овом нацрту дидактичке идеологије није могуће развити исцрпно филозофско образложење те индивидуализације наставе, тако да смо присиљени упутити оног читаоца који би се интересовао за ово питање на продубљено Кершенштајнерово расправљање у његовој књизи „Паз Стипдажот des Bildungsprozesses") В. изд, Берлин 1917) у којој је теоријски доказано да не може да постоји „универзалан тип“ људског образовања.

Ако ђак сам ради на своме циљу образовања, онда он истовремено преузима и личну одговорност за постизање тог циља у далеко већој мери, него што то беше случај у универзалистичком, униформном школском систему. А сопствени рад и сопствена одговорност за рад јесу основни услови за развој личности. Можда и не постоји никаква друга врста индивидуалне наставе осим оне која омогућава ученику да самосталним радом дође до интелектуалне самосталности и да стекне и самосталност моралну. Сваки покушај да ученик постигне тај циљ руши наставни универзализам школског разреда. Почну ли ђаци заједнички да раде један исти задатак, одмах се, услед различите своје радне способности и темпа, разделе у скупине и појединце. Баш због тога се и јавља потреба да се на-

22) Елективни систем предмета = тип школске организације који ђаку оставља већу или мању слободу да сам слободно бира које ће предмете да учи. Избор се обично дозвољава само у 2-3 предмета, и то првенствено међу сродним предметима (н пр. у групи живих језика: француски или немачки итд.). Прев.