Učitelj

Декле: индивидуализација није сама себи циљ, она је само пут ка човечанском универзализму, јер циљ човеков није у њему самом, већ у ономе чега је појединац само продужење и што ће после њега потрајати још вековима тј. у људском друштву. Индивидуализација наставе је само услов за испуњавање колективног задатка. Органска настава је индивидуалан процес, али њени крајњи циљеви управљени су ка колективним активностима. Појединац одабира међу културним добрима и настоји да их усвоји само у оној мери која је њему приступачна, али не чини то искључиво само зато да би „битисао“, да би усавршио само своју личност и постигао хармоничко заокругљавање само своје личности, већ то ради зато да би „умео“, да би своје силе и особености своје личности ставио у службу колективу. Док васпитање полази од универзалних идеала целог друштва и реализује се у појединцу помоћу саобраћаја са људима и помоћу препрека, дотле настава полази од појединца и реализује се помоћу његова рада и самосталног настојања, у циљу да тако образовани појединац заузме своје место у универзалности друштва. Ако се универзално, колективно васпитање изолира од индивидуе, долазимо до механичке, војничке дресуре као што се манифестује у организацијама »НШ Шегјигепа« или »ВаШа«. Ако се индивидуална настава изолира од заједничког рада читаве ученичке групе и целе школе, ако се индивидуални задатак изолује од заједничког задатка, онда се распада ученичка заједница и култура, као што то бива на гмеричким вишим школама и на европским универзитетима. Индивидуализација наставе и колективизација васпитања не само да се узајамно допуњују, него се чак шта више узајамно појачавају и омогућавају. Чим је учеников рад индивидуалнији, тим треба више противтеже у колективним активностима целе школе. Али и у наставном процесу, при самој индивидуализацији нужно је очувати социјални, универзални моменат на тај начин, што ће се целој групи ученика дати пројект који ће она у раду поделити, као и теме што се тако колективизиран посао колективно и _ ради и продискутује на часовима дискусије. Мако се ради индивидуално, ипак мора да остане очуван ученички колектив који не сме да буде неуређена гомила самоука, него увек, и при савршеној индивидуализацији, треба да претставља хор саргдника и пријатеља. Границе индивидуализације обележене су њеном антитезом: радним културним и моралним универзализмом.

Дјуј (Ремеу), изгледа нам, сасвим исправно указује на то, како традициснални индивидуализам и универзализам у филозофији, у животу, па дакле и у васпитању, сматрају појединца, па и друштво, као нешто готово. Али ако видимо ђака у развоју, неусамљеног, учлањеног у социјалне циљеве, а друштво не као нешто довршено “или можда чак савршено, него у развоју који стално мора да се

управља у правцу бољег по принципу мелиоризма,“) онда не можемо да се сложимо с тим, да појединац у друштву добије само

2) Мелиоризам = филозофски смер који верује у побољшање прилика у свету, у прогрес (насупрот површном оптимизму). Прев.