Učitelj

тељ који мисли о васпитању свога детета — лута. Јер ми нити имамо довољну стручну литературу приступачну сваком родитељу, нити имамо централу где би се проблеми раног детињства продубили и свестрано простудирали, нити имамо васпитно саветовалиште за родитеље, нити стручно образовано особље које би могло да буде од помоћи родитељу и свакоме ко треба да се бави дететом. И данас у веку који је назван „век детета“ код нас се још врло мало зна о психичким, физиолошким и социјалним потребама малог детета.

Истина, питање реформе школског образовања и васпитних метода већ је на дневном реду. Предузети су разни покушаји почевши тек од основне школе. Али је таква реформа васпитања и образозовања која почиње од школског детета као стабло без корена. Свака реформа да буде успешна треба да је радикална. У основну школу долази већ формирано дете тј. снабдевено навикама и способностима које је стекло у родитељској кући или ван ње у раном детињству.

Потребан је дакле плански, смишљен рад, продубљен психолошки, педагошки, етички, национално и културно — па да се најозбиљније започне на изграђивању темеља нашег друштва. Појединац се данас јаче осећа чланом основне као и шире заједнице, која тражи свој облик који би одговарао менталитету структуре нашег југословенског човека.

ПЦ

Једна од најважнијих фаза развоја за будућу развијену човекову личност — јесте рано, претшколско детињство тј. од рођења до навршене шесте године живота. С правом се наглашава у психологији детета да човек у првих шест година живота сразмерно више научи него за читав доцнији живот.

А баш том малом детету обраћа се код нас најмање пажње. Обично се о образовању детета почиње да мисли тек кад оно ступи у школу. А и онда се, нажалост, најчешће обраћа главна пажња. на формални успех: прелаз из разреда у разред и стицање уверења, а не на стварање способних личности и чврстих карактера. За мало, претшколско дете још је увек премало интереса. Оно је врло често препуштено себи или улици дакле случајном друштву. А и у кући се са њиме поступа без потребног знања о васпитању и психофизичком развоју детета од стране родитеља. Зато се дете код неких сматра као биће које још ништа право не може да схвати и разуме, чије изЈаве нису ни важне ни вредне; код других супротно: као одрасли у маломе, чије су изјаве и поступци смишљени и свесни, за које оно мора озбиљно да одговара а за преступе најстрожије да се казни. Колико много неразумевања за мало дете видимо у породици, где се изгрди дете када зато има најмање стварног разлога, а диве му се и милују га кад кроз његова наивна усташца чују псовке или клетве.

Како се мало појма има о психофизичком развоју и потребама малог детета имамо довољно доказа и у врстама разоноде које родитељи и васпитачи пружају малом детету; тако на пр. можемо на