Učitelj

Значај овог учења за психологију је огроман и од великих последица, нарочито за тзв. природно-научну или психологију елемената, која тврди да су првобитно дати елементи (код Хербарта претставе, код Кондијака и других сензуалиста осећаји), из којих се на основу извесних закона (на пример закона асоцијација) после образују све остале душевне појаве. Јенч сматра да је после овог његовог открића: да су ејдетске слике дате пре елемената, психологија елемената „конструкција која се више не може одржати.

Сличан значај покушали су неки психолози и педагози да при. пишу и ејдетским сликама у педагогији и то не само у филозофско-. педагошком и научно-педагошком погледу већ иу практично-педагошком. Против ове намере устао је код нас г. д-р Никола Поповић, професор“ Београдског универзитета, у једној својој запаженој расправи, која је објављена у Учитељу 1931 г. у свесци број 6 под насловом „Ејдетизам у савременој психологији и његов педагошки значај“. Г. Поповић признаје ејдетизму филозофско-педагошки значај, јер он „иде у прилог тзв. педагошком оптимизму, који насупрот педагошком песимизму учи да је структура људског духа таква да се може мењати по вољи васпитача, а сходно општепризнатим циљевима људског живота“. Г. Поповић, под претпоставком да се докаже „да је ејдетизам нужни прелазни стадијум у индивидуалном развићу човекове психе“, признаје и научно-педагошки значај овог учења, јер оно обара највећу заблуду старе педагогије да је дете мали човек и да се према томе педагошка начела за васпитање деце могу заснивати на психологији одраслог човека, без неког нарочитог проучавања дечје душе. Међутим, г. Поповић, и поред тога што има велики број ученика „којима су њихове ејдетске слике у извесним предметима корисне или бар могу бити корисне“, одриче ејдетизму практично-педагошки значај и препоручује да се ејдетске слике што више сузбијају при извођењу наставе као штетне за развијање продуктивности људског духа.

Мако су погледи г. Поповића на улогу ејдетизма у педагогији утврђени на основу објективног научног испитивања овог учења, велики значај који се приписује ејдетизму захтева да се они и у самој школској пракси провере, како би им се и с те стране могла поклонити пуна вера. У том циљу ја сам предузео низ испитивања по основним школама са задатком да, између осталог, утврдим:

1) колико процената ејдетичара има међу нашом школском децом, тј. са коликом снагом ејдетизма треба да рачунамо у школској пракси,

2) у каквом односу стоји ејдетизам према дечјем успеху у настави, тј. да ли у настави показују бољи успех ејдетичари или неејдетичари, у којим предметима и са каквим разликама и

3) да ли је ејдетизам користан или штетан за наставу.

Што се тиче првог дела задатка, моја су испитивања, као и Крохова и Фрајлингова у Немачкој, показала да се не може установити један општи број који би важио за сваку средину као неко правило, јер тај број варира не само с обзиром на календарски узраст и пол деце, што се углавном може и очекивати, већ и с обзи-