Učitelj

ВЕЛЕ BRRH ПЕР a Ki ЕНИ ЕВЕ А ЕВЕ НИ ВЕЛЕ НЕ А ЊЕНЕ ИЕ У

дања), али да је на великој стази подбацио, наиме кад је покушао да да заокругљен теоријски систем, ол је подбацио ито у научној Психологији.

У његовој Теорији образовања не види се јасно како се психолошки долази до аутономне моралне воље, како се воља из несвесног инстинкта претвара у разумну вољу, како из нагона игре долази вољна делатност. Савремена педагогика ово мора да да ако хоће да буде права наука. Баш у проблему игре и рада и постанка воље код њега постоји збрка, као што ћемо то видети у дотичном одељку. Нарочито што инстинкт игре везује само за почетак елементарне наставе а не кроз целу народну школу. |

Појмљиво је да нисам у могућности да сваку и најмању психолошку погрешку овде маркирам, јер их има и сувише, али главне погрешке биће узете у разматрање.

Тиме што имамо ово дело и на нашем језику, ма да није преведено беспрекорно, али га тек углавном имамо, не морам се позивати на оригинал, већ на превод, и читаоци ће моћи моје замерке да прате и упоређују са делом и тако да проверавају тачност мојих тврђења.

ДУХОВНО-НАУЧНА („СТРУКТУРНА“) ПСИХОЛОГИЈА „Тоталитет духа“

Кершенштајнер цитирајући Едуарда Шпрангера и прихватафући његово схватање одушевљено, није умео да покаже да у „сваком духовном акту влада тоталитет духа“ (стр. 50). Ово није могао да покаже ни творац „структурне психологије“, што ћемо ниже и показати. Лако је нешто рећи, али то треба чињеницама и доказати. Нпр. треба доказати да у акту неког естетског уживања или нпр. у афекту љутње учествује целокупна душевност живота једног човека, а то се не може доказати. Бесмислица види се одмах чим се помисли да многобројни интереси, често најфинији и најплеменитији којима располаже једна личност, не примећују се у афекту због једне безначајне ситнице. Човек има више „лица“: човек има једно „лице“ на дому, друго — у канцеларији, радионици или уопште на дужности, трећи је пак у саобраћају на улици, кафани, друштву итд. и он свуда није исти. „Тоталитет духа“ не види се у овим разним ситуацијама и разним „кабинама“ душе и духа, већ се види напротив неповезана парцијалност. Тврдити увек егзистенцију тоталитета духа извесно је смелост. Може се рећи да у сваком духовном акту учествује велики део душевности, али тврдити да увек учествује „тоталитет духа“, много је речено и постаје неозбиљно. Кершенштајнер требало је као педагог да ову Шпрангерову мисао разради кад је већ сматра за тачну, а не само да је цитира без доказа. Нпр. требало је да нам покаже да ли постоји тоталитет духа код доживљавања религиозности или научних истина, па бих одмах осетио да Шпрангерова мисао није тачна. Или овај пример: једна ученица кроз целу гимназију је од-

1*