Učitelj

"мов је за ово класичан пример: он има мисли да треба да изиђе на

своје имање, али ипак остаје у кревету.... Воља је нешто друго, али није никако мишљење и размишљање, као што неки психолози мисле на које се наслањао Кершенштајнер. Највећи број психолога заплетали су се око селекције мотива пре извршења вољног поступка и ту су остајали, налазећи да је у томе воља. Сетимо се при овоме идеомоторичних појава где се воља свршава без икаквих етапа: поздрављамо пријатеља на улици без борбе мотива и свих замишљених етапа, па ипак је то вољни поступак. Иза онога „хоћу“ и „извршујем“ стоји извесна творевина која је нешто друго а не мисаони процес, некакав напон који врши промене у свету и код којега врло често нема никакво размишљање. Не само наши механички покрети у свакидањем послу, него и изоловани потези изводе се без борбе мотива, без икаквог размишљања. Врло често дође одобравање за време самога извођења или чак и после тога. Зато је такође погрешно схватање и тврђење Кершенштајнера (стр. 166) да „воља проистиче из једне максиме, као и да се човек одлучује увек према укупности максима“. Ако ово бива често, не мора да буде увек и не може да буде карактеристика суштине вољног поступка. У расправљању воље не сме се бркати чињенице из карактера, јер воља претставља моменат, а карактер дуготрајност човечјег живота. Зато је сасвим погрешно кад Кершенштајнер говори о способности у образовању формалних особина воље (стр. 170) под натписом „Ображљивост формалних особина воље“, а треба да гласи карактера а не воље.

Колико је неразумевање психологије код Кершенштајнера наводим став са стр. 171:

„У вољне процесе улазе пре свега:

а) урођени нагони и тенденције делања као и наклоности и интереси који из њих произилазе,

6) навике и вештине које их подупиру или дејствују противу њих,

в) јасније или нејасније претставе циља поступања или мотива,

г) осећања вредности или цењења вредности која су везана

"мотивима,

д) способност пажње помоћу које извесни мотиви могу да се одрже чврсто и постојано у центру свести,

ђ) практична способност суђења или мишљења за проналажење вероватних или могућих последица једне радње, као одмеравање правих средстава за успешно спровођење једне радње,

е) способност тока и репродукције круга претстава, тока који је значајан за радњу а тиме и за живахност и вредност памћења за стара искуства,

ж) већа или мања могућност утицања на круг претстава туђом или својом (ауто) сугестијом (лаж свести),

3) најзад, на последњем месту, температемнат и свакдашњи положај укупног телесног састава са његовим противдејством „на психичку енергију или радост од рада“.