Učitelj

П Сад

Све су поменуте перипетије у настави цртања плод педагошких и дидактичких покрета, који су постављали настави цртања нове циљеве и нове задатке. Савремена дидактика поставила је нове путеве радној настави уопште, те истиче да се цртање не може и даље уобличавати у стручно цртање, већ оно у народној школи може служити као наставно средство свима наставним предметима. Целина човека и његовог живота упућује нас попут целине живота и формирања у њему целе и недељиве јединке, личности, да се ни један наставни предмет народне школе не може замислити без цртања. Цртање као наставни принцип обухвата ученика целог са свима његовим телесним и душевним моћима. Зато савремена дидактика истиче принцип очигледног или посматрачког цртања, које одбацује копирање, већ тежи да се њиме изрази оно основно, по Фикеру „типично и законско на стварима света, који нас окружује“. ИМ као што уметник ствара из неодољиве потребе, из уметничког нагона, тако и деца уживају у своме цртању. Јер и познати „принцип доживљававања почетком овог века продро је најпре у уметничко васпитање, у коме се лако и јасно могло уочити и схватити, да је естетско васпитање потребно да одређени естетски објект проживи и у њега се унесе, тзв. усаосећавањем или уживљавањем (Еп ћупа). Од тога се прешло најпре од цртања, у коме је за успешно цртање потребно уношење своје личности у цртачке објекте, исто онако као што се уметник мора усаосећавати за време свог рада“ (Д. Бранковић).

Уметничко стварање је „индивидуалистичко, оно не познаје правила ни законе, јер је постало вољом, неодољивом потребом. Зато и дечји рад треба да буде слободан, субјективан, јер у тај рад дете уноси себе, тај рад је манифестација целе његове личности, Ако дете нема слободе у овом свом цртању, неће никад стећи потребну кураж да црта и доцније, а без ове куражи оно остаје спутано можда за увек, оптерећено оним Адлеровим осећањем инфериорности, те у животу кад нешто зна и уме, остаје за сваку делатност завезано, спутано, невољно.

Од великог је интереса посматрати цртгње кроз принципе савремене дидактике, која цртању даје облик дечјег израза, попут шарања примитивног човека. При цртању дете по природи свог развитка не црта као цртач. Оно зна баш као и примитиван човек, да — како каже Фикер, —- коњ има главу, трбух, реп, ноге па тако и црта. –

Дете воли рад и стварање у слободној својој игри. Зато и дете црта слободно, без познавања шаблонских кодекса ма које и чије дидактике, далеко од свих апстрактних правила, не тражећи туђи цртеж, нити учитеља цртања. Све ове помагаче замењује велика моћ његовог непосредног опажања и посматрања и моћ његове фантазије. И као што се оно, чим довољно научи говорити, почиње слободно говорно изражавати, тако оно природом и снагом свог душевног и телесног развоја хоће, чим научи прва слова, да сло-