Učitelj

авинивечинненишиекшииншиа паши реинниетеннениееее 141

бодно своје жеље и мисли писмено изражава, да управо пише што оно хоће и како оно својом маштом и умом претставља себи неки догађај или идеју. У овој чињеници је и основа за дечје слободно цртање онога што види, посматра, запажа: ИМ кго што савремена дидактика истиче потребу неговања и развијања слободног говорног и писменог дечјег изражавања, тако се сасвим природно намеће психологијом детета и потреба за његовим слободним изражавањем преко цртања. Овај принцип слободе у цртању детета има нарочитог значаја за сав будући живот детета. Давање маха урођеној интенционалности претстава, осетило се прво код цртања, каже Драг. Бранковић. Тек код цртања, каже он, видело се, шта значи давање слободе у испољавању претстава и њихове интенционалности.

П. Фикер пружа нам у овом погледу психолошка тумачења развоја процеса оваквог слободног цртања, које он посматра кроз три стадијума: схватање, прерађивање и израз. При сваком акту цртања дете је ангажовано свом целином својом, иако сва деца немају и подједнаке способности за цртање. Ова три стадијума Фикер спроводи природном психолошки оправданом поделом развоја дечјих способности за цртање кроз четири ступња. Први и најважнији ступањ је оно познато нам свакодневно дечје шкрабање, које називамо цврљање, дрљање, жврљање или шарање дечје. Овом шкрабању повод је у непосредној дечјој околини, при чему једну од основних улога заузимају и инстинкти љубопитљивости и подражавања. При шкрабању дете је несигурно у шарању, али се оно њиме игра, јер му је сва радост у овој игри изазвана баш том радњом и упућена на црте и потезе у њој. Из овог ступња дете поступно долази до сазнања да се ове његове црте могу повезати на предметима његове најближе околине тако, да му оне чине нову радост сазнањем да је баш та повезаност његова творевина. У овом акту сазнања дете добија и прво сазнање о смислу цртања, које изграђује и сазнање, да се и предмети његове околине могу цртати повезаношћу његових шара, његовог дрљања. Ово време шкрабања психологија одређује до четврте године дечјег узраста, кад већ наступа нов период, у коме дете престаје везивати своје шаре за предмете околине, управо, кад своје шаре повезује за оно о тим предметима, што о њима зна. На овај начин дете почиње цртати по сећању. Репертоар овог цртања сад се налази у његовим омиљеним играчкама, домаћим животињама, па и човеку. Ово цртање има психолошке везе са писменим изражавањем пећинског човека о коме смо напред говорили, кроз излагања поменутог В. Вахтерова. У овој фази дечји цртежи обилују простим контурама или скицама, уз оно детету својствено ређање делова, одређивање праваца и положаја. Овде се нарочито запажа несразмерна пропорција нацртаних делова у дечјим цртежима. Овај неред у „просторној фантазији“ са грешкама у комбиновању, погрешним ознакама, несразмерној величини, елиминисању појединих делова, поступно ишчезава, уколико се и дечји свет обликом формира у јасније претставе и дубље запажања посматраних предмета око себе. Тек тадт дете улази у ступањ облика, потпуности, форме, који