Učitelj

Говор, декламација, причање, драматизовање, слике

Један од задатака забавишта је да развија говор или језик. Развијати језик не значи овде поклањати највећу пажњу правилном говору. Није у томе смисао овог захтева. Оно што се ту као главно тражи јесте да се дечја тежња за изражавањем и казивањем погпо“ могне. То значи да се деца осмеле на говор — да стичу слободу и задовољство у своме изразу.

Деца говоре другим језиком него одрасли. Њихов говор је необично изразит, оригиналан, жив и разликује се од говора старијих не само речником, него целим склопом. Свако дечје доба има своје говорно обележје. Тај нарочити начин говора израз је дечјих мисли, осећања, жеља, свега онога што у њима живи. То је њихов природан језик и зато треба још да остане нетакнут. Не сме се кочити ни угушивати прераном коректуром и наметањем туђег језика — језика одраслих. Ако би се то чинило радило би се против природног процеса дечјег душевног развоја, јер психофизички ступањ развитка дечјег стоји у вези са његовим говором. Деца у забавишту дакле треба да говоре својим свакидашњем језиком, како су говорила досад код куће. Тек постепено, лагано и обазриво навикава се на правилан говор.

Деца су, уопште узев, по природи говорно скучена. Да би се ослободила за говор треба им давати прилике да несметано, на свој начин, причају и казују. Повод за разговор могу да буду; игре, доживљаји у кући, на улици, недеља и други празници, слике, као и разни утисци из живота. После догађаја, који су за децу били јаки доживљаји, разговор долази сам собом. Деца у тим случајевима осећају неодољиву потребу да се о тим доживљајима изговоре. У томе се не спречавају. Напротив, допушта се да свако дете само из себе може да каже оно што жели да говорно испољи. Забавиља уводи у разговор и узима учешћа малим потстицајима, питањима, која оживљавају сећања и отварају пут причању. Нпр.: „Да причамо како смо јуче славили". Или: „Шта сте, децо, јуче у недељу раJan?” Деца су код куће, на игралишту и на улици навикнута да се увек природно, неуздржано изговоре о ономе што их живо покреће. Првих дана и у забавишту иде тако сасвим слободно. Деца говоре, у одушевљењу упадају један другоме у говор, понеколико њих узи“ мају заједно реч. То се не зауставља, али се такво стање поступно сређује. Деци се скреће пажња на тај неред. Она треба да увиде да тако не може да остане, да у разговор мора да се уведе ред. Полако се навикавају да не вичу, да не говоре сви у један глас, него да сачекавају једно другога.

Да би децу покренула на говор, расположила и осмелила, сама забавиља служи се у разговорима са децом изразима који су деци разумљиви. Њен говор уопште мора да буде прост, еластичан, да се приближује дечјем језику. Избор речи, облика, реченичних склопова мора се прилагођавати дечјем начину говора. Није то само да би је деца боље схватила. Са тим разлогом иде напоредо и други, на-