Učitelj

ватна предузећа. У земљама европске културе претстоји стезање приватно-монополистичког капитализма и предузимање његових предузећа од стране државног апарата.

М.

Евразијци сматрају да се политички облици западног парламентаризма никако не могу применити на услове живота евразијског континента. Неуспех фебруарске револуције у великој мери објашњава се тиме, што су њени вођи, будући демократе и делимично социјалисте, схватали тај демократизам и социјализам искључиво у западњачком смислу тих појмова. Они су хтели вештачки да накалеме на руски народ западне социјално-политичке облике, који народу нису били схватљиви и које народ не само да није бранио, већ их је одбацио.

Супротно западном парламентаризму евразијци истичу идеју такозване гарантијске државе.) Гарантијска држава противставља се пре свега релативистичкој држави, која себи не истиче никакве позитивне циљеве, нема никакав сталан програм и која се не управља никаквим сталним принципима. Релативистички дух влада у систему либералне државе, где се држава појављује у улози „ноћног чувара“. Политичком релативизму склона је и западна демократија, чак и она социјалистичког типа. На западу познати правник, близак социјалистичким круговима, Ханс Келзен, директно је дефинисао демократију, као политички релативизам. Гарантијска држава служи познатој позитивној идеји и у том смислу може бити названа именом идеократија. Међутим, тај термин треба нарочито разјаснити. Гарантијско-идеократска држава не мора бити доктринарска држава, тј. таква држава, која се руководи одређеним целосним философским или религиозним гледиштима на свет и која насилно улива то гледиште на свет у грађане и принуђава их на исповедање познатог система идеја са свима средствима, којима располаже државна принуда. Присталице гарантијске државе стоје на гледишту, да је исповедање неког гледишта на свет дубока лична и интимна ствар: ствар личне свести и личне савести. Принуда на такво исповедање спољашњим средствима увек има негативне резултате. Принуда ствара мртву, званичну идеологију, коју људи исповедају под притиском, у души својој они у њу не верују и мрзе је. Принуда навикава људе на лаж, изазива лицемерство и развраћа их. Гарантијска држава не тежи да формулира и организује тотално гледиште на свет, већ „друштвено мишљење“ познате историске епохе познатог културног света. Прихватање заједничких идеја, које се испољавају у основи таквог „друштвеног мишљења“, налази се у духовно мање дубљој и мање интимнијој равни од исповедање гледишта на свет или религиозне вере. У том општем смислу гарантијска је држава, за разлику од доктринарске, држава, која је конструисана на „спољњој правди“ тј.

ту Упореди Н. Н. Алексеев, О гарантиином государстве, „Евр. хроника“, 12, 1987 год.