Učitelj

237.

постало јединствен смисаони склоп прожет духовним вредностима или је унутрашње примарно да постане такав смисаони склоп“. Ова дефиниција претставља језичну накараду, потпуно буквално преведену, без иједног знака интерпункције; али главно да је смисао оригинала ту. Она дакле исто каже што и она прва дефиниција. А одмах на истој страни даје и ову кратку формулу: „Образовање је индивидуално организован смисао вредности пробуђен културним добрима до индивидуално могуће ширине и дубине“. М одмах вели: „Ово формулисање појма образовања даје основно становиште целе теорије образовања.“ Па поред оваквог тврђења Кершенштајнер се поново враћа чак на стр. 69 и вели: „Најближе нашем схватању појма образовања стоји схватање које је томе појму дао Едуард Шпрангер.“ У свом говору „Опште образовање и позигна школа“ даје он ову дефиницију: „Образовање је присуство објективних вредности у. целокупности душе.“ Затим цитира и другу дефиницију од Шпрангера: „Образовање је све обилније примање свих 06јективних вредности које могу да се ставе у однос према склоности и животном кругу духа који се развија, према доживљају, осећању и стваралачкој моћи тога човека са циљем да се оствари потпуна личност објективно способна за делање и која ужива у самој себи“. Ова дефиниција добила је коначан облик у једној каснијој Шпрангеровој расправи: „Образовање је културним утицајем стечено, јединствено и рашчлањено, способно за развитак биће индивидуе, које је оспособљава за објективно — вредносно културно делање и чини је способном за доживљавање објективних културних вредности“. Пошто су ове све три одредбе појма образовања од Шпрангера боље, то их је могао Кершенштајнер одмах цитирати, али је његова тежња била да он ту покаже извесну оригиналност, а уствари није ништа рекао боље. И код једног и другог налазе се углавном сви елементи аксиолошки, а код Шпрангера и психолошки и социолошки нарочито је ово предвиђено у његовој другој дефиницији где говори о склоности и животном кругу васпитаника, јер опширнија дефиниција образовања не сме да лренебрегне ни урођене диспозиције а ни миље у којем живи и дела дотична јединка.

Кершенштајнер једанпут каже да су сваштари и свезнајући распливути и немају јединство смисаоног склопа“, а затим на истој страни (37) каже: „а) Што је могуће обимније знање из што је могуће више подручја“. Једанпут: не буди енциклопедиста, а другипут буди што већи свазналац и сваштар! Између редова излази један: пут: боље је имати мало знања, али нека буде дубоко; а другипут: боље је што више знања, па макар и не било много дубоко. Међутим образовање треба да иде и у дубину и ширину, јер чим једно недостаје, оно је непотпуно. Ово је очигледно јасно: ако на пр. један зна само физику а друго ништа, он је једнострано образован, управо он је необразован човек иако може врло много да користи човечанству својим проналасцима, јер код њега нису „укотвљење“ (да се послужимо Кершенштајнеровом терминологијом) и друге многобројне безусловно важеће вредности истина, лепоте, морала,