Učitelj

чица где се деца приказују као узори поштења, пожртвовања и других врлина. Такве какве су ове творевине нису у стању да заталасају дечја осећања, да загреју и да изазову више тежње, као што им је смер. На тај начин место да се приближују циљу у ствари се удаљују од њега.

Причице за децу морају бити погодне, занимљиве, књижевно добре. И само такве, које је створио прави уметник, имају права на избор. Међу бајкама познате су као особито подесне за децу између 4 и 6 година неке Гримове приче. Ту долазе: „црвенкапа“, „коза и седам јарића“, „трнова ружица“, „пепељуга“, „палчић“, „звездани талири“ и др. Затим су за препоруку одабране приче о вуку и лисици; оне о петлу и маци, о зеки, лисици и петлу, и много других, које задовољавају напред истакнуте услове. У избору бајке на првом месту одлучује њена уметничка вредност, а не морална садржина. Али је ван спора да ће се избегавати оне, чија је садржина противна ошште признатим моралним схватањима и идејама.

Дечјем духу потребна је и неопходна веселост. С обзиром на то не би требало да изостану ни добре веселе и шаљиве причице. Само и ту се избор мора вршити врло опрезно.

„Причању је задатак да стварањем унутрашњих доживљаја развија осећајну страну. Према томе није свеједно како се деци прича. Живо осећање и саосећање може се пробудити кад се прича просто, природно, изразито и језиком прилагођеним дечјем језику. Деци тако причају бабе, због тога деца њих најрадије слушају. Тако треба и забавиља да прича. Приче се могу само причати, а не читати, јер друкчије утичу кад се усмено излажу. Најзад једна напомена која се тиче илустрованих бајки. Бајке са сликама, и ако се не одбацују, не препоручују се. Дечја фантазија обично ствара своје живе слике, у које се деца дубоко уживљавају. Те слике њихове су личне творевине и зато имају највише вредности.

Слике

Као што налазе уживање у причама тако деца осећају радост у гледању слика. Посматрање слика једно је од највеселијих занимања. Слике пружају деци интензивну духовну забаву и остављају на њих дубок утисак. Код слика се она задржавају на садржини. У доба кад полазе у забавиште деца се налазе у стадиуму кад се више не задовољавају сликама појединих предмета. Они сад траже предмете и лица претстављене заједно у радњама. Гледајући слику удубљују се у посматрање, тумаче односе у њој, измишљају догађаје и са њима се саживљују. Слика ствара у њима доживљај. Али то непосредно уношење у садржину слике и схватање може бити онда кад. се слика психолошки приближује детету.

Некад су слике и у забавишту служиле само као допуна непосредне стварности за т.3. очигледну наставу. Добро су познате оне безбојне, безживотне збирке слика: пас, мачка, овца, коза, поток, река, ливада итд.