Učitelj

У данашње време слика има за малу децу други задатак. Она служи за оживљавање и за душевно уживање, онако исто као песма и прича. А да би постигла своју сврху у њој мора да буде живота, покрета, пуно израза и боја. Слика треба у простој техници да прикаже живу радњу и то тако да дете у њој види себе. Просте линије и живе боје одговарају укусу детета и пре школе.

Нажалост уметничке добре зидне слике скупе су, а уз то је избор домаћих оскудан. Зато су и забавишта упућена на књиге са добрим сликама. Практичне су књиге од материјала који се не цепа, као што су књиге са платненим листовима.

Кад се захтева да слике доносе оно што је деци познато, или да имају везе са познатим, то не значи да се не допуштају слике, које деци износе живот других народа. Деца нарочито показују необичну радозналост за егзотичне земље: за црнце, Кинезе, Јапанце и др. Само, разуме се, и такве слике треба да буду деци приступачне.

Драматизација

За приказивање и илустровање причица примењује се претстављање у облику радње, драматизације. Овим се излази у сусрет урођеној тежњи за имитовањем. Деца претстављају разне особе: старце, бабе, војнике, трговце, разне занатлије, оца, мајку итд. Она се с вољом уносе у положај других, преживљују са њима Рабле душевна стања, подражавају њиховим поступцима.

Драмско приказивање је корисно, управо особито средство за буђење духовне живости. Нарочито даје маха фантазији и буди жива осећања, али у исто време ослобађа и друге духовне радње: разбистрава претставе, чини да се ствари оштрије схвате, богати искуство, оштри духовитост. Дечји дух ослобађа се од простог подражавања и репродуковања и прелази у продуктивност. Тако драмски приказ помаже да се пробуди самосталност дечје фантазије и да се развија њен активан комбинаторски карактер. За развијање говора ове игре значе један од најјачих потстицаја, јер дају ванредне могућности за вежбања у слободном изражајном говору. Из тог разлога захтева се да деца не само пасивно слушају бајке и друге причице, већ да их изводе уносећи се у улоге личности и ситуације које се спомињу.

Мотиви за претстављање узимају се из причица, из песмица, из дечјег живота. Причице се лако прерађују у сценске игре, које су врло просте и изводе се са најпростијим средствима. Дечја живахна фантазија претвара собни намештај и друге околне ствари у разне предмете који су јој потребни. Исти простор претставља по потреби разна места: час је то соба црвенкапине бабе, час зекина кућица, час шумица итд. Сточић, столичица, клупа, служе сад једној сад другој сврси. Дечји крзнени капутићи или поставе кад се огрну дају илузију вука итд. За ово претстављање не само да нису потребне нарочите пробе и припреме, него се њих треба чувати. Дете ту није и не "треба да буде глумац. Баш оно ненамерно, првобитно, право, свеже, чини вредност ових драмских игара. Деца изводе по својој замисли радње које саме излазе из ситуације. У претстављању су проста, при-