Učitelj

Деца се вежбају да гледају и шири се круг њихових претстава непосредним посматрањем самих ствари. Ово сама деца траже, јер њихова природа тежи чулно опажљивим појавама. За рад се пружа обилно прилике у живом шареном, покретљивом животу, у свима предметима што се налазе око детета. ИМ ту се треба користити дечјим спонтаним интересима. Ко је посматрао децу и запазио како се испољава нагон за сазнавањем у његовој природности тај је могас уочити и материјал који децу интересује. Дечја радозналост пружа се на животињски свет у кући, на цвеће, на ситне послове у породици, на личности из околине које за децу нешто значе. Те су обично у градовима: пекар, бозаџија, оџачар, млекар. Сву децу у јакој мери привлаче занатске радионице, пред којима она зачуђено застају. Нпр. код ковача их задивљује како при ковању усијаног гвожђа искачу варнице, код поткивача како се коњу укуцава клин у ногу. Небројено је потстицаја у дечјим доживљајима при излетима и шетњама. у пољу их занимају лептири, угледају веверицу, зеца, сусретну корњачу. Има догађаја у дечјем животу који децу загревају и оживљавају. Треба само потсетити шта за децу значе: Бадњи дан, Божић, слава, Врбица, Ускрс, материце, оцеви. Сви такви утисци пружају обиље потстрека за посматрање и разговор.

Избор предмета којима ће се бавити одређује дечје интересовање. При томе се не сме сметнути с ума да код ствари, животиња и личности децу не занима њихов облик, него како они улазе у дечји живот.

Било предмети, било појаве, све. треба да се оживљава и све треба да буде примамљиво. За најобичније предмете око себе могу деца да се заинтересују, пошто је за сваки везано мноштво доживљаја. Само им треба дати прилике да те стварне утиске обнове, тј. покренути у њима жива сећања.

Посматрање и упознавање не врши се у облику како је старија школа познавала, безбојном и безживотном систематском обрадом, у т.з. стварној настави. Такав поступак далеко је од детета, јер се не изводи по законима његове природе и према правцима његовог интересовања. Начин како се сад чини оштро се разликује од наметнуте наставе. Све се ради у слободним, занимљивим, као нехотичним разговорима. То је природни метод, метод куће и живота, који највише има успеха. Овде је врло важно наћи полазну тачку. Нешто што ће децу на самом почетку најживље да покрене и да их веже. Почетак мора да буде драж за децу. М кад деца у живом учешћу почну да уносе своје доживљаје, да причају, онда градиво постаје још живље. Деца слободно питају кад их нешто нагони на питање. Она су у кући навикнута да питају и да им се на питање одговара. Сад се и овде тако чини. Нагон за питањем, који је један од најдрагоценијих нагона, не пригушује се него се одржава. Васпитачици се сад показују нове могућности за рад, нове везе. Тако се развија слободан, свеж, весео разговор. Овим путем деца без муке упознају ствари, њихове главне особине, међусобне везе и њихова се радозналост повећава.