Učitelj

За пратњу код певања употребљавају се инструменти са музикалним тоном: Клавир, виолина, гитар, флаута, окарина. Али при учењу треба певати, а не свирати. Песма је природни израз, она боље може да изрази и да покрене на подражавање, него музика. У певању ваља неговати тих и мек тон, а избегавати увек сувише јак глас.

Снажно се мора нагласити да у забавишту деца треба да се упознају са народном дечјом песмом и њу да заволе. Отуда страним мелодијама није овде место. Супротност овоме претстављају многобројни случајеви, где су у употреби стране мелодије и преведени "текстови. Оне треба неизоставно да се уклоне, а њихово место да се уступи народној песми и песми обрађеној на тлу народне мелодије.

Посматрање и опажање

Нешто посматрати значи управити пажњу на то да би се јасно запазило. Посматрањем се жели да се задобију јасна чулна искуства, јер су она неопходност за сваки духовни развитак. Већина деце доноси нагон за посматрањем од куће. Али су дечја опажања и сећања ретко тачна и истоветна са стварношћу, махом су неодређена и нејасна. То је отуда што дете прима и обнавља спољне утиске друкчије него одрасти. Оно тешко може да усредсреди пажњу и да је упути у одређеном правцу, већ брзо прелази с предмета на предмет. Површно посматрање спољашњег света производи претставе пуне празнина. Радозналост и интерес имају исто тако удела у сазнавању. Дете брзо упознаје ствари које за њега имају дражи, са којима се занима, игра. Ту је принуђено да гледа, анализирајући. Поред равнодушних предмета може проћи небројено пута а да их не види, јер му не помажу осећајни доживљаји и жив интерес. Спонтано дечје посматрање обраћа се више личним него стварним односима и ради више осећајно него сазнавањем. Нарочито се машта уплеће у дечја опажања и сећања, мути их и мења. Дете за стварне утиске своје околине везује много фантастичне садржине, њоме оно испуњује познате и непознате ствари у својој околини.

Ове празнине и недостаци указују на потребу упућивања у посматрање. Вежбања у томе смислу нису и досад изостајала. Али се она изводе по методу наслеђеном из педагошке прошлости, који се не би могао правдати. Свака чулна област издваја се ту за себе и у њој се предузимају разноврсна вежбања. Тако се посебно вежбају осећаји боја: црвено, зелено, жуто, плаво; посебно пипања: глатко, храпаво, тврдо, меко; за себе осећаји звука: тихо, гласно и др. Ово оштро издвајање чулних области могло би да буде кад би опажај био само прост скуп тих разних осећаја. Али је он нешто друго него збир боја, облика, тврдоће и других ознака; то је сложено, нераздвојно јединство. Отуда је учење на издвојеним елементима неприродно. Природни пут је онај који полази од целина. Дете много боље научи да посматра на предметима, на догађајима у животу, на сликама, него на изолованим деловима. Из посматраних целина истичу «се постепено поједини састојци и њихове ознаке.