Učitelj

Лоренц је ограничио значај схоластике и уопште сваког интелектуализма у односу на највише, врховне циљеве сазнања, и с правом.

Као и Винделбандова „Историја философије“ и „Философија религије“ и Др. Лоренцова је изложена по проблемима. Отуда је сваки постављени проблем исцрпно дат; отуда то дело има једну непосредност, проживљеност, што га чини личним, оригиналним у извесном смислу и свакако значајнијим, него што је чувена „Кећртопзрћоорће“ од Жођђегтпа, где су задатци и предмет лако обрађени, јер се ишло од философа до философа и узимало и репродуцирало све што је нађено о Богу и религији уопште.

Колико је дело Др. Лоренца везано за позитивно искуство, види се по слободи којом се он односи према извесним проблемима. Др. Лоренц поседује „научни дух и метод“, он га осећа као истину исто тако неоспорну као што је и сама религија и отуда он има снаге да се одупре традицији која није прожета ни логичком, ни црквено-доктриналном нужности. Као и у ранијим расправама, Др. Лоренц, само још одређеније, усваја еволуционизам. Како мислимо, није вредност тога усвајања у тој самој теорији, него у слободи, да се нешто узме као небитно, у шта се као битно неоправдано веровало; да се свела на ступањ немотивисаног веровања једна хипотеза, о којој се Васељенски сабори нису изјаснили. Реч је дакле о томе, да се има слобода у томе питању, јер ни из догматског убеђења, да се не помиње слободно религиозно, не проистиче обавеза да се прими ова или она вера у модус, начин како је свет постао и постајао. За Др. Лоренца лично постепена развојна линија бића не смањује провиденцијалну величину Божију: он налази да је заиста велико чудо процес који је почео у протози и дошао у човеку до свести и самосвести. Сама еволуција са својим законима је чудо, највеће чудо, највећи доказ величине и мудрости Божије.

Мислимо да је виша вредност ове књиге што је савесно избегла далекосежне спекулације, што је утврдила оно основно, појмљиво, што је обазриво и трезвено наговестила све оно на шта ће човек сам у сопственом религиозном искуству да наиђе. Та је књига увод и потстрек за виша сазнања, за натсвет, који је тајанствен био и остаће. Добро је зато што се није Др. Лоренцу поткрала основна погрешка многих философија религије, који почињу тврђењем да је област религије тајанствена и свршавају с толиким обиљем „откривења“ оног света, да у њима она прва поставка већ ишчезава. Као ни психологија, тако ни философија религије не може појмовно савладати свој предмет, јер се он обухвата живом и делатном целином личности, која има љубав и света дела.

Уопште, свеколико научно стварање Др. Лоренца претставља један савесан, темељит, скромно вршен рад, који садржи значајне резултате како за нашу духовну средину, тако и за саму науку.

3. Јагодић