Učitelj

Неколшко речи о учењу Сшјеџана Машичевића

Недавно је преминуо д-р Стјепан Матичевић, редовни професор педагогије у Загребу, члан Југославенске академије знаности и умјетности и неуморан радник на пољу педагошке науке.

Како у приватноме животу тако и у научноме животу нације и човечанства има губитака за којима се никад не може довољно натуговати. Фигура Стјепана Матичевића у историјскоме развитку наше педагошке науке има изванредан значај. То је био научник који је израстао на чврстом тлу научне традиције и који је низ својих учења сплео у дубоку синтезу и оставио их у наслеђе својим научним потомцима.

Други,') који су пре овога писали о заслугама Стјепана Матичевића, извршили су систематску и критичку анализу целокупног његова дела са изванредном прецизношћу. После ових заокружених приказа, којима се и ми придружујемо, ми желимо само да истакнемо неке чињенице које по нашем мишљењу заслужују особиту пажњу у Матичевићеву учењу, те да тиме само допунимо ауторов научни лик.

Мако се с правом може рећи да педагошка наука није била никад богатија у својим разноврсним стремљењима но данас, ипак у свим овим разним струјама постоји известан ред унутарње природе који нам омогућава општу оријентацију како у погледу теорија тако и у погледу метода. Методе су у главном час синтетичкодедуктивног карактера, час емпиријско-индуктивног, па се према томе и теорије заснивају час на трансцендентним априсрним чињеницама, час на искуственим. Матичевића сва многострукост праваца никад није збуњивала. Он је са ванредном проницљивошћу свога духа умео да процени вредност како априорних тако и емпиријских чинилаца и да у вези с тим изгради свој одређен научни став. Е

Један од најранијих утицајних сусрета на његову научном путу био је сусрет са Хербартсвим педагошким системом.

Познато је да је Хербарт у своје време био велики педагошки ауторитет и није никакво чудо што су његови следбеници успели, извесним кориговањем учитељеве теорије, да је дуго одрже

5 У томе смислу наводимо радове П-га Зјеуапа Рагакћ-а који су штампани у Маргекц, од којих је као последњи нама познат Редасоарја рго!. Мапсемјса, год. ОХХМШ, март—април 1937; стр. 95—111.