Učitelj

на достојном нивоу. Наиме недостатак који је прво био запажен у Хербартову систему састојао се у томе што осећању и његову васпитном значају није поклањана довољна пажња. Први Хербартови следбеници, Стој (5гоу) и Цилер (2Шег), трудили су се да то отклоне, те су у Хербартову појму интереса нашли места овоме важном образовноме чиниоцу.

Ото Вилман (ОНо У'Штапп) и Вилхелм Рајн (Мет Кет) проширили су појам Хербартова симпатијскога и социјалнога интереса, па су успели да социјализирају Хербартову индивидуалистичку теорију како би је довели у склад са потребама данашњице. Међутим, ни овим свим напорима Хербартов систем још увек није био спасен. Још увек су се осећали његови недостаци. У Хербартову појма интереса није било довољно вољног елемента. Није га било зато што је сам појам интереса био изведен из претстава, а претстава је интелектуалнога порекла. Ово су се трудили да исправе Салвирк (Е. у. За ушгск), а код нас Стјепан Матичевић, у циљу. да се Хербартовој педагогији ипак ода дужно признање. Наиме, они су успели да Хербартову интелектуалистичку педагогију волунтаризирају, тј. да је допуне извесним чиниоцима како би је учинили савременијом. На тај начин би Хербартова васпитна теорија располагала свим елементима нашег душевнога живота: претставом као интелектуалним, осећањем као емоционалним, вољом као волунтативним чиниоцем, па би могла по мишљењу извесних педагога служити и даље као основа како васпитне теорије тако и васпитне праксе.

Као што смо већ споменули, Хербартов утицај је био и врло „трајан и необично интензиван, али не само на савременике већ и касније. Сви они који су отпочели да се баве педагошком мисли крајем прошлог и почетком овог столећа нису га могли мимоићи, па је било потребно одредити став према томе великоме ауторитету уопште, а у толико пре што се сам проблем дидактичке артикулације, који је у то доба Матичевићу лежао на срцу, није могао решавати без историјскога ослонца. Матичевић у делу Дидактичка артикулација и новија психологија мишљењаз) тежиште дидактичког акта из интелектуалистичке области преноси у волунтаристичку област, што је на сваки начин оправданије. Овим је он много допринео педагошкој науци уопште и показао да се Хербартова традиција може одржати само у знатно промењеноме облику.

Ово Матичевићево проверавање вредности већ постојеће научне традиције која је живела још у Хербартовој школи треба сматрати само као делимичну наклоност према самој Хербартовој теорији, а претежно као акт научне праведности и поштења према историјским датостима како се не би прекидала нит научног континуитета.

2 Р-т 5берап Масе, Маик о дтлдаксКој агЕКџи]ас:ја 1 помја рз1ћо1ог ја та] јепја, Кад Јигов. акад. гпапо5н 1 штје ови, Ккпј. 224 (1921).