Učitelj

да буде испитивана пре свега и баш она и јесте предмет историје а не такозвано историско „образовање појмова“, у коме Рикерт и Винделбанд проналазе предмет научне историје. Главна философска делатност професора Михалчева јавља се у подједнакој мери и са катедре а и кроз низ списа. У погледу психологије Д. Михалчев је убеђен да се не могу са разумевањем да посматрају душевне појаве (промене), пре него што се разјасни природа сазнања које испитује те промене. Основна мерила сазнања су: објективно, мисаоно, емоционално и субјективно мерило. Супротстављање осећаја, схватања и претстава као нечег субјективног („унутрашњег“) предметима као нечем „спољнем“ је основна грешка досадашње психологије. Воља није својство душе већ особити узрочни самооднос сазнања према једној будућој, претходно претстављеној промени која се јавља у светлости задовољства а која се промена назива циљ воље. Ко има воље тај увек тежи да дела и често је он узрок промене која се крије у циљу. Жеља је најочевиднији доказ да душа делује на тело а све душевне промене су увек проузроковане извесним деловањем нервнога система, односно мозга. Отуда је јасно да између тела и душе има узрочне везе, везе деловања. Човек је узрочно јединство тела и душе. Паралелизам који одриче узајамно дејство оставља неразјашњен и факат воље. У питању слободе воље Д. Михалчев тврди да се спор између детерминизма и индентерминизма заснива на погрешном супротстављању слободе и необходности: свака жеља, принудна или слободна, је неопходна и условљена. Супротност слободи је приморавање а не неопходност.

У питању логике проф. Д. Михалчев заступа логику слободну од психологије. Предмет логике је мишљење. По њему је логика наука о сазнавању и логичком мишљењу. Резултат мишљења није дејство сазнања, јер је такво схватање могуће само за онога који стоји на гледишту да ми не упознајемо стварност већ њене слике. Логичко мишљење је просуђивање, одређивање, разјашњавање које се састоји у проналажењу нечег што је дато као опште. Сазнање о општем налази оно што је у појединачноме дато и ту долази до познања о њему а не ствара га као нов психички садржај. Уколико опште служи као мерило просуђивања а изражено је речју назива се појам. Расуђивање није никаква синтеза појмова већ је нешто одређено дато. Истине могу да буду само тврђења а не судови. Истине има тамо где се тврди оно што се сазнаје. Основни логички закон је да мислимо онако како нам налаже оно што нам је дато као сазнање. Логички закони не регулишу човечије мишљење. Човек и да хоће не би могао да мисли противуречно. Како и сам назив казује „противуречност се налази у области човечије речи а не његовог мишљења. Исто тако ни речи не може да буде о нечему што би било „истоветно самоме себи“. Нико не би могао да објасни смисао тврђења „човек је човек“ чим је субјект нераздвојен од предиката. У вези са курсевима логике и гносеологије, професор Д. Михалчев издаје 1914 год. спис „Облик и однос“. Подробном анализом целе теорије сазнања од Демокрита до панемпиризма нашега доба писац долази до закључка да гносеологија са својом теоријом слика није