Učitelj

равивевеасаетвнинееаннивншенеиР рани евиненнтвевелевивинњениолливниаренаи евра 20

у стању да научно расветли суштину сазнања. При томе критичном расматрању је пропраћена улога „облика“, који се показује позван да објасни на који начин сазнање долази до познавања јединства и односа које не можемо да примимо чулима. Покушај професора Д. Михалчева да докаже да се учење о облику у гносеологији јавило као логички еквиваленат односа, са којим теорија слика није могла да се сложи, први је покушај ове врсте у књижевности која се тиме бави.

Главни задатак професора Д. Михалчева је да створи могућност једне научне философије а он то врши на својим курсевима метафизике и најбоље излаже у своме делу „Философија као наука“ (Софија, 1933 год.). Преко критике савремене философије писац долази до закључка да до данас философија није успела да постане наука, премда је томе тежила, прво стога што није била начисто са границама свога предмета и односа према специјалним наукама а друго из разлога што је желела да у исто време буде и наука и поглед на свет тј. да задовољава и захтева разума и тежње душе.

А философија би могла да постане наука само кад би ограничила свој предмет на најопштије у кругу онога што се сазнаје, на ономе што специјалне науке претпостављају али се не сматрају компетентним да објасне. Поставиши тако оснавна наука, једино она може и треба да буде без икаквог предубеђења у своме полазном ставу. Такав несумњив и од сваког претходног опредељења полазни став је само оно што је већ дато као сазнато.

У своме делу „Прилог учењу о релативности истине“ професору Д. Михалчеву је циљ да објасни субјективност и релативност познавања ствари преко теорије слика у грчкој старини. Пошто је расмотрио учење елејаца и њихова три чувена става помоћу којих се труде да докажу непроменљивост постојања и истине, писац прелази на софисте и Аристипа да би објаснио њихову индивидуали„стичку тезу. Општи закључак тога дела је да истина у својој суштини 'не може бити релативна. Релативност може да има само донекле истинитост процењивања. Субјективност постоји приликом осећања укуса, мириса и боји предмета, али их баш стога наука и занемарује кад нам открива истине материјалнога света. Кад се трудимо да „достигнемо истину, у већини случајева ми тежимо да обухватимо стварност, истина = стварност. Уколико стварност није увек и у свакој прилици лако установити и сазнати, истине тј. сазнања о тој стварности су непотпуна, нетачна и замењују се једна другима. Тачно је да су многе научне истине биле пронађене и објашњене, оне су мртве али нису напразно живеле. Но наша тврђења за која претпостављамо да садрже истину не односе се увек само на стварност. М у математици има истина али ту тачан назив није израз неке стварности. Истина означава јасно и несумњиво знање о нечем, било о нечем стварном или нечем нестварном. А за онога који је успео да дође до таквог познавања нечега датог постоји о томе само једна истина а она је вечна и непроменљива.

У његовом чланку „Слепоћа у науци и објективности истине“, штампаном у немачком часопису „Стипамзепсћа!“ || свеска, 1928