Učitelj

„југословенство је, по нашем схватању, чисто наша, народна, братска, интимна ствар. Поникло у нама самима на основи крвне и историске нужности наших братских интереса, оно је најпре оживотворено кроз уста и реч наших народних изабраника. Оно је у нама прво било осећање, па мисао, па реч, па, најзад, дело. Следствено томе, у овом случају не осећамо потребу ни за каквим преваспитавањем. Још мање ћемо дозволити да се над нама таквима врши неко ново крштење.“ (Ј. у. г.).

Као што се види, опозиција је са највећом одлучношћу одбила сваки покушај да се њена југословенска акција, мисао и осећање ма у којој мери умањи и потцени; она је категорички одбила и саму помисао да неко сме себи да присвоји право да говори учитељству о национализму и да га преваспитава. Позивајући се на хероизам својих другова у прошлим ратовима и њихове жртве, опозиционо учитељство је такве лекције одбијало кад су долазиле и са друге стране и утолико више их је одбијало кад су долазили од управе учитељског удружења, која је, својим положајем, била позвана да осведочена учитељска дела поштује и признаје.

Опозиција је, исто тако, оспорила вредност и тези управе о смени генерација. Она није усвајала гледиште да се на радном пољу успостави тако стриктан закон смењивања схваћен у биолошком смислу и да се, стога, може стављати граница у радној и моралној способности између старије и млађе генерације. Па њеном схватању није никако тачно да млађи људи само на годинама заснивају прече право да узму водећа места у удружењу и да им та околност даје несумњив престиж у моралним и духовним способностима над старијима. Стога су, преко опозиционог гласила, у низу чланака излагана супротна мишљења. Тако један од учитеља пише, на страни 52 У. г., под насловом „Смена генерација“ следеће:

„Од скорашњих дана у нашој организацији се настојава да се учитељским редовима сугерира како је стигао час неопходне смене водећих генерација у нашој организацији. Са два би се разлога могао правдати овај корак: или су наши старији другови били недорасли да узму улоге које су имали, или су дугим радом измучени, па треба да се склоне у мир и покој. „Писац затим доказује да ни једно од два гледишта није тачно.

Други један пише о истој ствари следеће:

„У идејном погледу нова управа није унела ничег стварно новог, а ни оно што је хтела, то је било само старо у новоме руху, а негде ни то.“ (стр. 282 У. г.).

Овај други постулат управе, као што се види, није имао учитељство за собом.

Подела мишљења код учитељства, у овом погледу, најбоље се види по чињеници, да су, у покрету учитељске опозиције, пензионери имали водеће улоге.

Једно од најкрупнијих спорних питања била су правила Ј. у. у Она су била спорна и по начину како су дошла и кад су дошла а и по изменама и допунама које су у њима спроведене.